HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Karl Mueller

Uloge: Jon Foster, Sarah Jones, Mark Steger

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2507280/

Trailer: http://youtu.be/5IwneZOHaA4

Pogledajte još: Triangle (2009)

Iako na Wikipediji stoji da je Mr. Jones triler horor film mislim da je zapravo tačnija definicija da je u pitanju konfuzni found footage. Mr. Jones je debitantski uradak izvesnog Karla Muellera a ukoliko želi da njegove filmove ubuduće uopšte neko gleda bolje mu je da sledeći put poradi na scenariju, smanji pretencioznost i pruži gledaocima nešto manje konfuzno. Ovako se oni koji su pogledali ovaj film dele na dve grupe: prvu čine oni kojima se film nije svideo i nisu ga skapirali a drugu grupu oni kojima se film svideo ali takođe nisu sigurni šta su to zapravo gledali i koji je smisao svega viđenog.

Film opisuje par, Penny i Scotta, koji odlaze u šumu da bi se na izolovanoj lokaciji i zahvaljujući predivnoj prirodi koja je okružuje opustili, zaboravili na preživljene stvari i posvetili svom novom dokumentarnom filmu. Nakon nekoliko dana uživanja u samoći i tišini otkrivaju da nisu sami u tom delu sveta, da se nedaleko od njihove kuće nalazi još jedna kuća čiji je vlasnik tajanstveni Mr. Jones, „umetnik“ koji svoja strašila postavlja svuda unaokolo. Penny i Scott bivaju opčinjeni njegovim radovima, skoro zaboravljaju na svoj autorski film, počinju da fotografišu dela Mr. Jonesa ali se alavost/pohlepa/nepromišljenost nastavljaju tako što provaljuju u kuću umetnika, silaze u podrum i ovekovečuju njegova neizložena dela. Oglušujući se na upozorenja onih koji su već imali iskustva sa totemima gospodina Jonesa Scott krade jednu omanju figuru što predstavlja početak najgorih košmara po njega. Deluje da se Mr. Jones baš naljutio što mu je neko otuđio umjetničko djelo iz podruma ali film nije ni najmanje toliko jednostavan.

Sve počinje vrlo dobro, čak bih rekao i odlično. Kuća u divljini je zadovoljavajuće odabrana a lokacija skupa sa svojom gustom i divljom vegetacijom na neki način deluje zastrašujuće i nepitomo. U prvoj polovini filma, gde se upoznajemo sa dva glavna lika, uživamo u predivnoj prirodi i brojnim prelepim pejzažima od kojih svaki može da posluži kao wallpaper na desktopu kompjutera. Autor filma čak uspeva da stvoji neku vrstu nelagodne atmosfere iako se na ekrani zapravo ništa ne dešava. Paradoks nastaje kada nešto zaista počne da se dešava jer tada film i prestaje da bude film. Nakon nekoliko odlazaka u podrum i krađe umjetnina počinje košmar za likove ali i košmar za gledaoca koji nadalje posmatra čitav niz nepovezanih kadrova, nejasnih dešavanja, flashbackova, tripova, brze montaže, smetnji na slici i slično. Teško je uopšte i pratiti šta se tu dešava jer se nekoliko radnji međusobno prepliće, sadašnja, prošla, davno prošla a čak i ona koju su akteri snimali svojim kamerama se ravnopravno prikazuje i sudeluje u sadašnjim dešavanjima.

Da li tako izgleda kada je neka osoba na opijatima zaista ne znam ali mi je lakše da tvrdim da tako izgleda kada je autor filma na opijatima. Jedno je kada se u film svesno ubaci unapred osmišljena konfuzija iz koje nešto na kraju ispadne a gledalac otkrije koja je pozadina svekolike mindfuck zavrzlame a sasvim druga stvar je bombardovanje gledaoca budalaštinama koje ne kulminiraju ničim smislenim niti razumljivim. Da sam kojim slučajem platio cenu karte i ovaj film gledao u bioskopu smatrao bih se prevarenim jer je režiser na polovini napustio rođeni film i u nastavku nabacao raznorazne već viđene scene s koca i konopca, bez plana i reda, sve misleći da snima nešto mnogo inteligentno za nas glupave gledaoce. Nakon ovakvog „raspleta“ i „završetka“ potpuno je nevažno kakav je stil snimanja (dupla found footage kamera što je donekle originalno rešenje), kakva je gluma (prihvatljiva), kakva je režija (pristojna, ali sa mnogo nepotrebnih krupnih kadrova njuški glavnih aktera) i kakvi su malobrojni efekti (efekti = niskobudžetni, figure = odlične).

Mr. Jones je u svojoj završnici ne samo težak za praćenje već su određene scene i teško vidljive jer traju samo nepunu sekundu. Sreća u nesreći je što mi to više nije ni bilo toliko važno; film je već bio toliko uništen da sam jedva čekao da se ovaj trip završi, unapred znajući da ni od saznavanja prave uloge gospodina Jonesa neće biti ništa.