HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Matty Beckerman

Uloge: Katherine Sigismund, Corey Eid, Riley Polanski

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2510434/

Trailer: http://youtu.be/515J_mTTztw

Pogledajte još: Skinwalker Ranch (2013)

I pored toga što sam bio privučen nazivom i omotom filma Alien Abduction mi nije bio ni najmanje zanimljiv. Bez obzira na reč „alien“ u nazivu ovaj film nije ništa drugo do mediokritetski found footage gde je navodna istinitost dešavanja samo jedan pokušaj privlačenja potencijalnih gledalaca. Ne kažem da se nešto slično nije zaista i desilo samo kažem da smo se ovakvih filmova zaista nagledali poslednjih godina i da neko ko je pogledao makar 3 FF horor filma ovde zaista nema šta da vidi. 

A sve se vrti oko legende o Smeđim planinama u Severnoj Karolini. Tu navodno već godinama nestaju ljudi i to baš nakon što se pojavi tajanstvena svetlost na nebu. Vlada ova nestajanja svojih građana zataškava (iz nepoznatih razloga, valjda je u političkoj koaliciji sa izvanzemaljcima) ali je to jedan od razloga da u pomenuto područje nagrnu turisti iz svih krajeva američkih država. I posle im je đavo kriv kada ih ejlijeni zaista otmu. Tako i u ovom filmu – porodica kreće na piknuk/vikend/godišnji odmor/šta-li, potrpaše se svi u ševroleta i krenuše u smeđu vukojebinu ubeđeni da će im galon goriva biti dovoljan da odu i vrate se. Umesto Alien Abduction ovaj film se komotno mogao zvati i GPS budući da ih je dotični prevario, nasamario, dupe im pomerio i poklonio ih vanzemaljcima. Navigacija ih je malo vodala po pokrešnim skretanjima, malo wrongturnovala u jednosmerne šumske puteljke a zatim otkazala poslušnost tik pre nego što su došli pred ukleti tunel gde onozemaljci skladište automobile otetih persona.

Našoj bogoboljažljivoj porodici haos u tunelu ništa nije značio, razbacane stvari svuda okolo ih ni za trenutak nisu omele da peške idu do izlaza iz tunela a iščupani pojasevi i dečije sediljke im ne dadoše ni zrnce sumnje da je u pitanju nešto gde ne treba gurati svoj američki nosić. Kad videše glavom i bradom vanzemaljca tada već bi kasno, za neke bi kasno odmah a za neke malo kasnije kada bude bilo vreme za vanzemaljsku marendu. Porodica mora da se spase kako zna i ume (a ne ume nikako) dok za to vreme mi već znamo kako se found footage film ima završiti da bi zadovoljavao sve found footage standarde. Found footage standardi su zadovoljeni i u dužem uvodu (ali ne i predugačkom) kao i u skupu nesposobnih likova koji jedino znaju da uštekavaju svoje gedžete u USB ševroleta a nemaju pojma kako preživeti u divljini duže od 15 minuta. Standard ovakvih filmova je i da se malo toga vidi na ekranu, kamera se standardno trese kada god dođe do tarapane a vanzemaljci se trude da ometaju sve elektronske uređaje koji uključuju i kameru pa se od smetnji malo toga vidi.

Vanzemaljci su vidljivi u dve-tri scene koje traju dve-tri sekunde i to je sve od vanzemaljskog horora. Ostatak filma protiče u bauljanju po šumi, vikanju, traženju pomoći i dizanju mobilnih telefona u nebo u nastojanju kukavca da se domogne signala koji su vanzemaljci cvikcanglama presekli. Nema u ovom filmu ni horora ni napetosti, zapravo ima ali je to sve toliko neuspelo i toliko puta viđeno da više nije ni najmanje zabavno. Da li je onaj ko progoni kučkin sin, ničim izazvan krvolok, duh ili vanzemaljac manje je bitno jer se to u ovim filmovima i ne vidi a oni koji beže se uvek ponašaju predvidljivo i istovetno. Buduće žrtve ni za trenutak ne pokušavaju da se primire ili ne daj Bože sakriju, one celo vreme trče po mračnoj šumi u kojoj bi se i po danu teško snašle, neprestano dahćući ili vrišteći i svetiljkama privlačeći pažnju progonitelja. Posebna priča je ko bi i zašto sve ovo snimao bez sekunde prestanka čak i kada mu je glava u torbi. Tradicionalni problem FF filmova je rešen tako što kameru drži autistični 11-togodišnji dečak kome je kamera neka vrsta terapije. On sve snima bez ijedne reči čak i kada mu alien ubija članove porodice a jedino se buni kada mu kamera ne radi ili kada mu je neko otima iz ruku/naređuje da je isključi.

Tek jedna zanimljiva scena u celom filmu, koja se tradicionalno za podžanr nalazi u samoj završnici filma, je premalo za nešto što kada se odbiju kvazi dokumentarni snimci i intervjui „pravih“ svedoka „istinitih“ događaja traje jedva 70 minuta.