HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Walter Boholst

Uloge: Ama Amoafo-Yeboah, Davante Bell, Tomas Boykin

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3341832/

Trailer: http://youtu.be/KAhBP592jIU

Pogledajte još: Zombie Hunter (2013)

Voodoo Possession je vrlo bezobrazan film i to ne zato što poseduje brutalne scene, koje ima, što poseduje izgovorene ružne reči, što zaista i poseduje, ili bilo šta slično. Njegova bezobraznost se ogleda u pokvarenosti producenata koji su od gledalaca napravili naivčine i izmuzli im lovu na prevaru. Dobro, nisu baš od mene izmuzli novac ali sat ipo protraćenog vremena definitivno jesu. O čemu se zapravo radi? O Danny Trejou, harizmatičnom (sporednom) glumcu sa mnogo fanova, glumcu koje je sporedan i u ovom filmu. Njegovo mesto na odjavnoj špici je navedeno jedanaesto ali je ponosno stavljen na cover filma samo da bi privukao gledaoce.

Danny Trejo, koga pamtimo kao sporednog lika u mnogim filmovima (a ko bi uopšte zaboravio njegovu facu ako je jedanput vidi) se ovde pojavljuje u svega nekoliko scena u ulozi koja uopšte nije ni bitna. Da se umesto njega pojavio, recimo, Sergej Trifunovic koji ništa ne progovara (što se obično i dešava kada „glumi“ u Hollywoodu) bila bi potpuno ista stvar, dakle, mogao se pojaviti bilo ko na njegovom mestu, čak i čovek koji nije glumac. Dobro, prevaru smo razrešili, hajde sada da vidimo kakav je Voodoo Possession film. Film počinje kada jednu majku u podrumu počinje da progoni CGI crnilo, dakle nekakvo prokletstvo. Ona to ne može da podnese, deluje kao da je prokletstvo ne progoni baš od juče ili se ponovo vraća, tek, ona se penje na stolicu i ne veša se već stavlja veliku nožekanju u usta i skače sa stolice na pod da bi joj se nož što dublje zabio u usnu duplju. Interesantno ritualno ubistvo iz zasede sa preponama sa nehotimičnim predumišljajem. Radnja se seli u buduđnost i prati dva sada odrasla brata čija se majka samoubila u prologu. Jedan brat je uspešan u svemu, od posla do ljubavi a drugi je njegova sušta suprotnost.

Dobro, ali upravo taj problematični brat sklon alkoholu i kojekakvim drugim porocima ubrzo postaje uspešan lekar (kako – ne znam) i odlazi na Haiti da leči obelele u mentalnoj ustanovi. On je, naime, vaspostavio specijalnu metodu lečenja (kako – opet ne znam) gde teške mentalne bolesnike leči vudu magijom. Suddenly, brat je nestao pa sad dobri brat sa svojom devojkom mora da ga pronađe kako zna i ume. Početak potrage kreće sa početka, znači iz same mentalne ustanove a u istragu se uključuje i vudu vrač. Vudu alatkama oni pokušavaju da dođu do bratovog duha i otkriju šta mu se desilo ali bivaju uvučeni u neki vudu međusvet a kompletan film biva uvučen u ogromnu konfuziju i dosadu. Iako bi premisa u kojoj likovi posećuju svoja sećanja i traže bilo kakve tragove koji bi doveli do zatočenih u paralelnom svetu trebala da bude obećavajuća ona ovde ne funkcioniše ni jedan promil. Priča postaje previše neubedljiva i naprosto odbojna, gledalac biva ugušen dosadom i neubedljivim dijalozima o razlozima zašto su uvučeni u ovaj svet i šta treba da urade da odu u onaj svet što bi ih na kraju dovelo u pravi, realni svet.

Iritirajuće deluju predugačke scene gde vudu vrač do besvesti pametuje iako pre nekoliko minuta nije imao pojma šta će im se desiti. Posete svojim sećanjima nisu dovoljno maštovita iako taj segment od dvadesetak minuta pretstavlja najzanimljiviji deo filma, i idejno i vizuelno. Šta se zaista desilo, zašto je njegov brat bio otet i ko ga je zapravo oteo – ništa nisam shvatio, iako sam se trudio da pomno pratim film. Sve se pretvorilo u galimatijas loših ideja o nekakvom Tormentoru koji u skladu sa svojim imenom muči (najviše slabim CGI-jem) a onda i nekakavom Happy Manu koji je zapravo tamnoputi Haićanin sa afro frizurom i licem umazanim brašnom. I sad bi mi trebalo da ga se bojimo. Strašnih scena u ovom filmu nema, ima nekoliko krvavih scena ali je to gotovo sve. Čak je i završetak filma katastrofalan, u stilu gde ste bili – nigde, šta ste radili – ništa. Pa tako, i šta ste gledali – ništa; ovo je jedan antifilm koji ni za trenutak ne može da zainteresuje gledaoca koji je navučen vešto izmontiranim trailerom.

Problem ovog filma nije mali budžet jer budžet nikada nije odlučujući da bi se priča ispričala na logičan i smislen način a sve u cilju da bi gledalac znao šta uopšte gleda. Problem sa ovim filmom je što on predstavlja  katastrofu od samog početka, počevši od tematike, preko scenarija i izvedbe pa do izgleda i katastrofalne glume. Voodoo Possession je par ekselans primer kako izgleda film kada ga rade antitalenti.