HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Jerome Sable

Uloge: Allie MacDonald, Douglas Smith, Meat Loaf

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2190838/

Trailer: http://youtu.be/CmzxIBTPfJA

Pogledajte još: The Phantom of the Opera (1998)

Činjenica je da se horor žanr zaglavio u nemaštovitosti, neoriginalnosti i recikliranju hiljadu puta viđenih ideja ali je veliko pitanje da li su „novotarije“ koje nam donosi Stage Fright dobrodošle. Što se mene lično tiče odgovor je – ne, ne volim red pevanja – red ubistava. Stage Fright istini za volju nije prvi horor mjuzikl koji sam pogledao u životu ali će verovatno biti među poslednjima, da nije ovih stranica i da film ne počinje u kampu verovatno bih ga izgasio već kod prvog grupnog pevanija.

Priča ide otrilike ovako: baš nakon probe predstave The Haunting of the Opera mlada i potencijalno uspešna glumica biva ubijena u svojoj šminkernici od strane maskiranog ubice. Deset godina kasnije sudbina je htela da dvoje tinejdžera, sin i ćerka ubijene glumice, rade kao kuvari u letnjem muzičkom kampu dok se upravo stara predstava sprema za ponovno izvođenje. Kampom upravlja nekadašnji menadžer pokojne glumice koji je nakon njene smrti nastavio da se brine o njena dva siročeta. Ne treba biti previše promućuran pa unapred zaključiti da će neko početi ubijati klince u kampu maskiran poput ondašnjeg ubice. Nakon uvežbavanja uloga, dodeljivanja istih, raznih peripetija i šivenja kostima – to se zaista i desilo. Gledaocu ostaje samo da uživa u brutalnim ubistvima i da pokuša da odgonetne ko se krije iza maske: ludi domar, roditelj nekog od kampera, seka koja je rešila da osveti svoju majku, braca koji pati od nedostatka majčinske ljubavi, istraumirani upravnik, nabeđeni režiser predstave ili neko sasvim trinaesti.

Neću da kažem da film nije zanimljiv jer on to jeste. Čak i one zavrzlame tokom dodeljivanja glavne uloge su zanimljive ali na neki klinački način. Iako je za glavnu ulogu predviđena uspešna i uobražena klinka dobiće je zapravo naša junakinja kuvarica, koja će od smrdljive devojke sa keceljom postati prava dama koja na sceni pleni kako svojom harizmom tako i pojavom i glasom. Ovo nije priča o Pepeljugi pa naša cura neće naći svog princa već će sasvim u skladu sa XXI vekom uz pomoć „one stvari“ pokušati da postigne sve što može i da otvori sva zatvorena vrata. Ako ništa drugo barem je „veoma poučno“ za mlađe ženske naraštaje. Tehnički kvaliteti filma su primetni, sve se odvija na savršeno vidljivim mestima, pozornicama i prostorijama a glumci pružaju svoj maksimum. Devojka koja glumi glavnu ulogu je dopadljiva i pristojnih glumačkih sposobnosti, za pevačke sposobnosti ne znam jer nisam siguran ko je tu uopšte šta otpevao a ko samo otvarao usta.

Uopšte, koliko god film bio zanimljiv kada počne pevanje sve propada jer delimično napeta i jeziva atmosfera kompletno nestaje kada kamera sa pritajenog maskiranog ubice pređe na tridesetoro dece koja pevaju veselu pesmicu. Ili još gore kada zapevaju pesmicu „I'm gay, I'm gay but not in that way“. Nisam siguran kome je ovaj film namenjen i da li će ljubitelji pesmica trpeti brutalna ubistva u završnici filma kao što nisam siguran ni da će ljubitelji slashera tolerisati pesmice za preteen uzrast. Kada ta malopre pomenuta ubistva dođu, a to je poslednja trećina filma, fan slashera ima šta da vidi samo što mislim da će pomenuti prosečni slasher fan do tada već ugasiti film i preći na nešto mnogo žanrovski definisanije. Moram na posletku da budem iskren: Meat Loafa u ulozi upravnika naprosto nisam prepoznao već sam pročitao njegovo ime u odjavnoj špici. Nisam njegov fan a i dosta je godina prošlo od njegovog poslednjeg velikog hita.

Ukoliko ste ljubitelj mjuzikl pesama i ljubitelj slashera onda ovaj film zaslužuje najvišlju ocenu. Budući da sumnjam da takav gledalac postoji filmu dodeljujem mnogo realniju ocenu koja treba da služi kao upozorenje zašto se ovakvi filmovi ne trebaju snimati.