HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Bryan Ortiz, Bryan Ramirez, Kerry Valderrama

Uloge: Malcolm McDowell, Lou Diamond Phillips, John Glover

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2449810/

Trailer: http://youtu.be/dXfj7pLOqcc

Pogledajte još: Asylum (1972)

Horor antologija (omnibusa) nikad dosta. Tri priče koje sačinjavaju ovaj sanatorium su potpisala trojica reditelja i šestoro scenarista, premda film ne izgleda ni tematski ni vizuelno neujednačeno i deluje kao da je pisan i sniman od strane jedne osobe. Nijedan od režisera mi nije poznat a isto se može reći i za scenariste, što je jedan od mogućih uzroka za nedovoljnu ubedljivost Sanatoriuma. Nije da film nije vredan gledanja, čak štaviše, ali je efekat malo slabiji zbog nekih stvari koje su lako mogle biti izbegnute.

Sanatorium je skup od tri priče međusobno povezane krakim monolozima i atmosferičnim, depresivnim snimcima koji se dešavaju upravo u sanatoriumu, dakle ludnici. Ove monologe izgovara lično & personalno Malcolm McDowell što je odlično rešenje i trik kojim autori pokušavaju da neodlučne gledaoce prikuju za ekran. Ostaje jedino žal što se gospodin McDowell ne pojavljuje više u filmu ali šta je tu je. Gospodin McDowell nam priča tri storije o tri različita pacijenta, tačnije kako su od normalnih ljudi postali „trajni gosti“ njegove ustanove, kako su postali ludi i šta je ludost zapravo. Prvi pacijent čini priču Figuratively Speaking, priču o umetniku Gustavu koji pravi izuzetno efektne figurice od gline. Umetnik, koji ima frizuru od dredova poput Sideshow Boba iz Simpsonovih nije ni svestan da mu njegov agent sipa drogu u alkohol, heroin u kokain i tablete u grlo, što dovodi do toga da umetnik u svojoj svesti doživljava svoje figurice kao živa bića koja mu ispostavljaju zahteve. John Glover u ulozi Gustava je odličan a treba pomenuti i kratko ali standardno efektno pojavljivanje legendarnog Roberta Englunda. Highlight ove priče je, osim glume Glovera, izgled lutkica i završetak. Ipak, priča dospeva da dogura samo do proseka jer ne deluje previše ubedljivo u svojoj naraciji i razvučena je.

Druga priča nosi naziv Monsters are Real i dosta naivno stavlja gledaocu do znanja da su čudovišta zapravo ljudi a ne one kreature koje nas plaše sa ekrana. U centru pažnje je dečak Steven koji počinje da primećuje strašnu kreaturu koja ga progoni. Umesto da kretura napadne dečaka, što svi očekujemo, njena uloga je malo drugačija; kreatura je tu da ga brani od prvog čudovišta, dečakovog oca, koji ga maltretira kako fizički tako i psihički i seksualno. Monsters are Real karakteriše dramska radnja rastegnutog i sporog tempa odvijanja, depresivna i teška tema ali i, za razliku od prethodnog segmenta, vrlo predvidiv kraj. Ova priča je najmanje zastrašujuća kao horor priča ali i najviše strašna kao potencijalno istinita priča nekog zlostavljanog deteta. Za mene je ovaj segment najneubedljiviji u filmu i najnaporniji za gledanje. Treći segment je Up to the Last Man i govori o profesoru koji je suviše ozbiljno poverovao u proročanstvo Maja o smaku sveta. Zapostavivši svoj posao, karijeru, porodicu i društveni život profesor je sve svoje snage usmerio na proučavanje raznoraznih dokumenata i „dokaza“ kao i u gradnju podzemnog skloništa koje bi ga jedinog sačuvalo od nadolazeće kataklizme. Ova priča govori o danima koje sam samcijat provodi pod zemljom.

Iako je treća priča razvučena meni je najzanimljivija budući da volim filmove u last-man-on-earth stilu. Dok posmatramo sumanutog čoveka koji je postigao svoj životni cilj tako što se osamio u dubini zemlje flešbekovi nam približavaju segmente iz njegovog ranijeg života, dok je bio (čini se) normalan, odnose sa suprugom i decom, predavanja na fakultetu i ostalo. Tužno deluje preobražaj od (takoreći) normalnog čoveka u jednog opsednutog i izgubljenog pojednica koji se distancirao od svoje porodice a studenti od njega. Ovaj segment donosi jednu od najubedljivijih uloga Lou Diamond Phillips koje sam gledao. Sanitarium se po temi najlakše može uporediti sa starim britanskim filmom Asylum ali za razliku od njega on nije nimalo veseo i zabavan film. Sanitarium se trudi da bude ozbiljan, šokantan i depresivan i to mu u većoj meri zaista i uspeva. Sasvim je druga stvar što će gledaoci željni pravog dinamičnog horora, a možda zavedeni coverom filma, biti razočarani sporošću, emotivnim naracijama i dramskim tokom radnje koji se pre svega trudi da dâ poruku a zatim da zaplaši gledaoca, ukoliko to i uradi. U skladu sa tim režija je izuzetna, pažljiva i za dve klase iznad prosečnog horora a ceo tužni ugođaj upotpunjuje odlična muzika.

Sanitarium je vrlo dobar film kome je jedina velika mana prerazvučenost. Da su priče malo kompaktnije ili da je kraći za 10-15 minuta bio bi mnogo efektniji. Ovakav kakav je Sanitarium je svakako vredan gledanja ali je namenjen specifičnoj publici koja ne ceni kvalitet filma po njegovoj dinamici i broju iznutrica i rasporenih tela koje vidi na ekranu već traži nešto dublje, komplikovanije i psihološko.