HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Lars Jacobson, Amardeep Kaleka

Uloge: Colleen Porch, Ridge Canipe, Kali Majors

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0972359/

Trailer: http://youtu.be/jxpc7SD_klQ

Pogledajte još: Flowers in the Attic (1987)

Baby Blues (ili Cradle Will Fall, kako se još naziva) je film zasnovan na istinitim događajima i jedan od malobrojnih predstavnika žanra „poludela majka“. Poludelih očeva koji napadaju svoju decu i porodicu smo se nagledali, od The Shininga pa nadalje, ali poludele majke su oduvek bile u deficitu. Ovaj film delimično i pokazuje razlog toga: gledanje Baby Bluesa je izuzetno mučno i frustrirajuće iskustvo, mnogi gledaoci neće biti spremni da odgledaju film do kraja a sadašnje i buduće majke će biti bukvalno šokirane eksplicitnim ubijanjem dece, njihovim maltretiranjem i obilatim plačem.

Film je zasnovan na slučaju Teksašanke Andree Yates koja je usled mentalnog obolenja i postporođajne depresije ubila petoro dece tako što ih je udavila u kadi. Film se donekle drži činjenica iz ovog slučaja koji je potresao Ameriku i koji predstavlja jedan od najtežih zabeleženih zločina prema sopstvenoj deci u pisanoj istoriji. Jedna od promenjenih stvari je period dešavanja filma, umesto početka ovog veka radnja je premeštena u početak 80-ih godina. Taj period je dosta dobro oslikan, kompletna aparatura, kamioni, odeća i frizure zaista doprinose osećaju da gledamo nešto što se dešava u tom vremenu. Možda najmanje je ubedljiva sama majka čija frizura nije dovoljno retro a i čini mi se da ima neprirodne usne. U svakom slučaju, i pored dobre glume smatram da Colleen Porch vizuelno odudara od ostatka filma. Za razliku od Andree koja se i pre zločina lečila od psihičkih problema majka u ovom filmu je poludela prilično iznenada. Već prve scene kada pasionirano čita Holy Bible, čvrsto je držeći prstima sa izgriženim noktima i odsutnim pogledom uprtim u kukuruzna polja koja opkoljavaju ranč govore da će tarapana početi veoma brzo. 

Već nekoliko dana kasnije kada joj suprug kamionom ode na put majka totalno skreće pameću i ubija svoje najmlađe dete starosti svega šest meseci daveći ga u kadi. Nakon toga pokušava da ubije ćerkicu takođe u kadi ali biva osujećena od najstarijeg sina. U odsutnosti oca najstariji sin je dužan da se stara o porodici i iz tog razloga je njegova starost sa originalnih sedam godina u filmu podignuta na skoro duplo. Od ovog trenutka se film razlikuje od stvarnih tragičnih događaja zbog dinamike, horora i sveopšte dramatizacije. Stariji sin pokušava da spasi svoju sestru i brata od sada sasvim pomahnitale majke i počinje potera koja traje do samog kraja filma. Baby Blues se pretvara u pravi slasher jer majka ne bira koga će i čime da ubije. Osim sopstvene dece stradaju i komšije ali i raznorazne životinje koje kolje i lomi im vratove, što su takođe prilično šokantne scene. Bežeći od majke dečak uspeva da radio stanicom pozove svog oca koji se vraća kući kamionom. Svaki minut donosi neizvesnost po pitanju preživljavanja bilo koga u blizini poremećene majke što stvara priličnu napetost. 

Baby Blues osim što je potresan i napet je i mestimično vrlo tužan film. Poremećena mjka nikada ne prestaje biti majka i između dva ubistva i dalje brine da li su ranjenoj deci ruke čiste ili prljave. Dečije oči i pored toga što vide krvavu majku sa satarom u ruci i ubijenog brata na ogradi kuće i dalje pokušavaju da veruju da je to njihova majka i da dopru do one koju su toliko voleli, koja je bila njihova zaštita, koja je pazila na njih i brinula se o njima do pre samo sat vremena. Posle relativno očekivane kulminacije sledi šokantni epilog filma koji će iznervirati sve gledaoce i koji bi se mogao smatrati za jedan od najlošijih završetaka u istoriji filmske industrije da nije njegovog delimičnog pokrića u stvarnim činjenicama. Andrea Yates je posle serije suđenja zaista proglašena nevinom i „utvrđeno“ je da nije kriva za ubistva svoje dece (i ostalih) jer za vreme pokolja nije bila pri svesti zbog ludila. Prvobitna smrtna kazna je preinačena u 40-godišnu a ova u kaznu lečenjem u psihijatrijskoj ustanovi. Film ide i korak dalje pa servira potpuno neverovatan završetak koji dodatno šokira ionako šokiranog i zgađenog gledaoca. 

S tim u vezi, veliko je pitanje kome je ovaj film namenjen i ko će njime biti zadovoljan. Ukoliko izdržite i pogledate ga do kraja definitivno ga nećete tako lako zaboraviti. Potpuno druga stvar je što njegovo gledanje nije ni najmanje zabavno, za razliku od prosečnog poluozbiljnog američkog slashera.