HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Nick Everhart, Leigh Scott, Eliza Swenson

Uloge: Eliza Swenson, Jeffrey Combs, Sid Haig

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2317484/

Trailer: http://youtu.be/FYPuMklH5Go

Pogledajte još: The Theatre Bizarre (2011)

Penny Dreadful je termin koji označava horor priče u nastavcima koje su izlazile u papirnom obliku i svojevremeno koštale jedan peni, što najbolje oslikava njihov kvalitet. Vremena su se promenila pa je jeftin papir zamenjen još jeftinijim bitovima & bajtovima, snimanje filma nikada nije bilo jeftinije, priče su i dalje prilično besmislene i naivne a omnubusi su ponovo u modi. Ovo poslednje svakako pozdravljam, volim filmove sastavljene iz više priča jer je njihovim ograničenim trajanjem izbegnuto predugo uvođenje u priču a i veći broj filmčića spojen sa zakonom verovatnoće govori da barem neki segment mora da bude dobar. Šteta što se The Penny Dreadful Picture Show ne uklapa baš u ovu moju definiciju već nudi samo jedan ipo poludobar segment.

Penny Dreadful sa svojim prijateljima zombijem Nedom i vukodlakom Wolfboyem vodi stari bioskop, pušta horor filmove svojim prijateljicama lutkama i očajnički žudi sa prvom ljubavlju. Kandidati za njenu prvu ljubav dolaze u redovnim razmacima (valjda je objavila neki konkurs na internetu, šta li) ali niko ne zadovoljava njene kriterijume pa postaje hrana za Neda i Wolfboya. Testiranje momaka se ogleda u njihovom podnošenju horor filmova koje im Penny pušta na velikom platnu a te filmove i mi gledamo. Prvi filmčić je samo naznaka onoga što nam sledi, kratka crtica bez početka i kraja, tačnije završetak kompletnog The Penny Dreadful Picture Show je paradoksalno početna priča koja nosi naziv Slash-in-the-Box i koja je snimljena još 2011. godine. Obo je brzopotezna priča o čupavcu iz kutije, priča sa samo jednim specijalnim efektom i svako dalje pisanje bi trajalo duže nego što ona traje. Ocena jedva 3/10. Druga priča nosi naziv The Morning After i predstavlja „netipičnu“ vampirsku priču. Devojka se budi jednog jutra osećajući se čudno i ne sećajući se prethodne večeri i noći. Dok se sprema i odlazi na posao razni trigeri dovode do prisećanja noćašnjih segmenata koji su usled alkohola, izmorenosti i još koječega potisnuti duboko u njenu podsvest. The Morning After prerasta u ljubavnu vampirsku priču između dve devojke/žene, priču o osveti i (ne)željenom večnom životu ali ono što obeležava ovaj segment je apsolutna preopširnost. 

Preko pola sata trajanja je previše za segment koji bi bio mnogo efikasniji da traje upola manje, da nema suvišnih scena sa tipovima koji jedu čokoladne krofne i drugih scena koje služe da veštački produžavaju radnju. Sa druge strane, The Morning After pleni svojim retro izgledom 70-ih, vožnjama automobila snimanim ispred zelenog platna i poslednje spomenutim (ali ne najmanje bitnim) – međusobnim poljupcima dve lepe glumice. Sve u svemu previše razvučeno i ocena 4/10. Treća priča nosi naziv The Slaughter House i predstvalja nesmešnu parodiju slasher žanra. Grupa tinejdžera kreće kombijem na put u ruralne krajeve Amerike u sceni koja je gotovo preslikana iz uvoda u originalni The Texas Chain Saw Massacre. Sasvim očekivano ekipa završava kod retardirane porodice koja deluje kao skup kanibala, koja je izgleda zaslužna sa nestanak i smrt svih onih čije slike iz novina krase tablu u obližnjoj prodavnici. Preokret na kraju ove priče i nestrandardna reversed radnja su najveći aduti ove priče koja je i najvredniji segment u filmu. Pohvalno je što se pojavljuju i dve poznate face, Jeffrey Combs (Re-Animator, From Beyond) i Sid Haig (The Devil's Rejects, House of 1000 Corpses). I ova priča se trudi da vizuelno bude retro, da izgleda autentično 70-im ali joj to slabije uspeva nego prethodnoj (recimo, momci diskutuju o globalnom zagrevanju iako je taj termin definisan tek deceniju kasnije). 

I ovaj segment je previše rastegnut, definitivno je mogao biti upola kraći čime bi bio efektniji i manje dosadan u pojedinim delovima. Ocena: 5/10. Osim priče o Penny Dreadful koja povezuje sve segmente nema druge niti koja se provlači kroz njih, niti tematski niti po bilo kom drugom aspektu. Jedino što može da upadne u oči je da se sve priče dešavaju u 70-im (osim Slash-in-the-Box koji može a ne mora da bude u tom periodu). Sve priče su vizuelno efektne, sadrže obilato korištenje narkotika u svim varijantama (sasvim bespotrebno) i sadrže malobrojne specijalne efekte u svom finalu. Kao najefektnija se nameće upravo priča sa Penny iako i ona nema svoj početak i kraj; ova priča je vizuelno najlepša i verovatno je potrošila dobar deo budžeta koji je bio potreban za potencijalnu četvrtu priču koja bi skraćivanjem ostale dve spasila ovaj film. Eliza Swenson u ulozi Penny je simpatična, dobro iskazuje promene raspoloženja i karaktera pa je jednako ubedljiva i kada je nesrećna u svojoj ljubavi i kada presuđuje klanjem potencijalnog momka koji nije odgovorio njenim zahtevima.  

The Penny Dreadful Picture Show je osrednja antologija koja se može pogledati ukoliko nemate ništa pametnije na repertoaru ali niko neće biti oduševljen nakon odjavne špice. Vizuelni kvalitet ne prati onaj sadržinski a deluje i da pola ekipe (Nick Everhart  je jedan od autora besmislenog Chilling Visions: 5 Senses of Fear) nema preveliki talenat za osmišljavanje dobrih horor priča.