HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Tobe Hooper

Uloge: Neville Brand, Mel Ferrer, Carolyn Jones

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0074455/

Trailer: http://youtu.be/9cQGA5VRj50

Pogledajte još: Dark Age (1987)

Ime Tobe Hoopera je dobro poznato svakom ljubitelju horor filmova jer verujem da među njima ima malo onih koji nisu pogledali legendarni The Texas Chain Saw Massacre, remake iz 2003. ili prošlogodišnji chainsaw „hit“. Eaten Alive je prvi film koji je Tobe snimio nakon teksaškog masakra i predstavlja sličan a opet vrlo različit film. Ono što je zbilja zanimljivo je broj alternativnih naziva ovog filma: Horror Hotel, Horror Hotel Massacre, Legend of the Bayou, Murder on the Bayou, Starlight Slaughter, Death Trap gde svaki naziv podrazumeva i drugačiji poster.

Judd vodi ruinirani hotel negde na periferiji Luizijane. Zašto se hotel nalazi tu, ko bi u njega uopšte svraćao, koja je isplativost tog posla – sve su nepoznanice stavljene u službu neverovatne ali uspešne priče. Judd zapravo nije sasvim noramalan čovek, on je poluretardirani redneck koji se bavi uzgojem egzotičnih životinja a akcenat filma je na aligatorima. Kada god neko od posetilaca hotela iznervira Judda završi kao aligatorska hrana a prva na meniju se našla nesuđena prostitutka zbog čije smrti se i počelo odmotavati klupko događaja u ovom filmu. Potraga za nestalom prostitutkom dovodi nove posetioce u hotel oni nerviraju Judda pa mora da njima iznova hrani uvek gladne krvožedne životinje. Uz likove koji traže nastradalu plavušu tu su i neki usputni likovi koji (ne) završavaju u čeljustima punim oštrih aligatorskih zuba, čisto da bi se razbila monotonija. Gomila izjedenih tela u poslednjih 24 časa govori se ovaj put Judd ne može izvući nekažnjeno a verujem da završetak filma odmah možete odmah da pretpostavite.

Eaten Alive je vizuelno vrlo sličan The Texas Chain Saw Massacreu. Ambijent vrlo specifičan i efektan, prljav i ruralan, a stari hotel toliko pleni svojom prljavošću, štrokavošću i oronulošću da gotovo možete da osetite ustajali vonj starog nameštaja, vlagu obližnje močvare i zadah neprovetrenih prostorija. Scenografi su odradili posao za medalju pa svaka prostorija deluje izuzetno autentično, vrlo opremljeno raznoraznim predmetima ili gomilom starudije i otpadaka. Film vizuelno toliko prija oku da vam gotovo neće ni smetati što je kompletan snimljen u studiju, kako scene u unutrašnjosti hotela, kafića i bordela tako i eksterijeri. Tek zvuk koji odjekuje će vam stalno govoriti da se spoljašnja radnja zapravo odvija u zatvorenom prostoru. Neville Brand u ulozi Judda je prva zvezda ovog filma, izuzetno je dobro uspeo da kreira poremećenog hotelijera sa drvenom nogom koji promuklim glasom stalno mrmlja neke nepovezane rečenice, na momente izgleda kao stara dobričina a već u sledećem trenutku kosom ubija goste i baca ih u bazen sa svojim ljubimcima. Druga pojava vredna spomena je mladi Robert Englund koji će u narednom periodu postati Freddy Krueger ali se i pretplatiti na učestvovanje u Hooperovim narednim filmovima. U filmu se pojavljuje i Carolyn Jones u ulozi gazdarice bordela a nju pampimo iz stare serije The Addams Family.

Film kao ideje koristi raznorazne uticaje, pa tako vidimo neke scene koje su slične onima iz The Texas Chain Saw Massacre ali i omaže takvim legendama kao što je Psycho. Već prve scene podsećaju na Hitchcockovu legendu kada kratkokosa zbunjena plavuša (takođe odbegla od kuće ali zbog drugih razloga) strada u hotelu pored (šumskog) puta. Ona doduše ne strada u tuš kabini ali se i scene slične takvima pojavljuju u kasnijem toku filma. Glavni problem filma može biti realnost svega što se vidi na ekranu. Moguće je da poremećeni čovek vodi hotel, čak je moguće i da drži aligatore (mada i to nije previše verovatno nakon što su mu pojeli nogu), ali je teško verovati da bi u takav hotel dolazile porodice sa decom, da bi hotelijer mogao godinama da hrani ljudetinom aligatore a da to niko nikad ne otkrije, teško je poverovati u mnoge postupke likova u ovom filmu, u neprirodna razdvajanja i pojedina ponašanja. Ukoliko film ne shvatite previše ozbiljno on će biti odlična zabava za vas, međutim, ukoliko očekujete šokantnu i „istinitu“ priču poput TTCSM ostaćete razočarani budalastim i neizbiljnim razvojem događaja. 

Za kraj moram spomenuti pravu postasticu: Hooperovu režiju koja je ovde doslovce maestralna. Hooper ovde briljira više nego u prethodniku i uspeva da stvori bezbroj napetih i uzbudljivih scena, interesantnih kadrova, zanimljivih kretanja kamere i od jedne luckaste ideje stvori toliko kvalitetan film da vam ni plastični izgled aligatora neće previše smetati.