HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Marina de Van

Uloge: Missy Keating, Marcella Plunkett, Padraic Delaney

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2328549/

Trailer: http://youtu.be/732vBngjBt0

Pogledajte još: Carrie (1976)

Dark Touch je nezvanično najavljen kao film slične tematike ali bolji i originalniji od remakea Carrie. Od kritike hvaljeni filmovi režiserke Dark Toucha Marine de Van (In My Skin, Don’t Look Back) davali su povoda za visoka očekivanja a nakon pojavljivanja filma malo ko je bio oduševljen.

Film počinje olujom, munjama i gromovima, nešto strašno se desilo noćas, devojčica trči šumom po nevremenu i dotrčava kod komšija krvavog lica i nesposobna da išta progovori. Šta se desilo pokazaće se nakon ovog kliše uvoda. Devojčica Niamh živi sa svojim roditeljima i malim bratom u naizgled srećnoj porodici. Otak lekar i brižna majka su cenjeni u maloj irskoj zajednici ali nije sve kao što naizgled deluje: mali brat ima modrice po telu a Niamh takođe trpi nasilje od svojih roditelja, i to ne samo fizičko. Činjenica koju njeni roditelji nisu znali je da Niamh poseduje određene telekinektične sposobnosti, dakle poput Carrie, a njih dobije kada god zaplače. Jedan spontani plač rezultirao je masakrom Niamhine porodice nakon čega je ona dodeljena na staranje svojim rođacima koji, gle čuda, takođe imaju sklonosti ka nasilju nad decom. Pomalo slučajna koincidencija ili su na ostrvu izgubljene sve norme roditeljskog staranja i moralni kodeksi ophođenja prema naraštajima, ko će ga znati.

Niamh ne uspeva da se uklopi u novu sredinu i ne može da se navikne na nove „roditelje“ i „braću“, posebno kada sazna da njihov mali sin nije umro od bolesti nego od modrica. Deca u školi počinju da izbegavaju Niamh dok ona nekima koji imaju modrice po telu pomaže rešavajući ih tereta nasilnih roditelja. Dark Touch je jedan od onih horor filmova koji poseduje ljudsku i realnu crtu barem što se poruke tiče, baš poput svog uzora. Koliko god na početku izgledalo da je tema drugačija, pa čak i natprirodna, Dark Touch je samo film koji upozorava na jedan problem – agresiju roditelja prema sopstvenoj deci. Moguće da je i autorka filma imala neka slična iskustva te je film vrlo dobro urađen, na momente dosta i emotivan i zanatski više nego korektan. Vizuelno je sumoran poput teme kojom se bavi, irski krajolici su kao naručeni za snimanje horora ili trilera, radnja je spora ali nikada dosadna a glumačka postava na nivou. Izdvaja se 12-togodišnja devojčica Missy Keating u ulozi Niamh koja je odlična u svojoj ulozi; što bi rekao moj prijatelj s kojim sam gledao ovaj film – kvalitetnije glumi od domaćih nabeđenih filmskih zvezda. 

Nažalost, sve dobro što sam pomenuo ruinirano je budalastim završetkom. Valjda zato što film mora da ima neki klimaks autorka je osmislila nešto što nije smisleno, nekakvo ujedninjenje sve maltretirane dece koja se ceremonijalno svete roditeljima kao simbolu u vatrenoj sceni koja je dosta budalasta i u svemu odudara od ozbiljnog ostatka filma. Utisak je da se zaplet filma dobro osmislio ali da nakon dobro izgrađene priče autorka nije znala ili mogla kvalitetno da je završi. Čak i osim toga ostalo je nekih nedorečenih stvari u filmu, poput piskavog zvuka koji Niamh i ostali čuju pre nego što ona izgubi kontrolu nad svojim moćima i počne da seje kontranasilje oko sebe. Neki momenti u filmu nisu dovoljno ubedljivi, poput nasilja nad lutkama devojčica na rođendanskoj zabavi, ili povremenog ponašanja roditelja koji deluju prisno i emotivno prema svojoj i tuđoj deci poput vanzemaljaca.

Dark Touch je vizuelno besprekoran film, kao što i priliči irsko-francuskoj koprodukciji a čak i specijalni efekti su vrlo dobri pa se očigledan CGI vidi samo u jednoj sceni. Međutim, priča trokira u poslednjoj trećini filma i ne verujem da će bilo koji gledalac biti zadovoljan kako se film završio.