HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: John Hough

Uloge: Pamela Franklin, Gayle Hunnicutt, Roddy McDowall

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0070294/

Trailer: http://youtu.be/1sJhdMwOtRU

Pogledajte još: Burnt Offerings (1976)

The Legend of Hell House je britanski horor film baziran na noveli Hell House izdatoj dve godine ranije. Scenario se razlikuje od knjige prvenstveno zbog drastično redukovanog broja ekstremnih momenata, prvenstveno seksualnih, koji su u filmu samo naznačeni.

Mala grupa „naučnika“ biva angažovana od jednog milionera čudaka da istraži da li ima života posle smrti a ceo eksperiment će se obaviti u jednoj ukletoj kući, i to ne običnoj nego u „Mont Everestu ukletih kuća“. Naučnik i njegova supruga, zatim mlada devojka medijum i jedini preživeli prethodne posete ovoj kući, takođe medijum, imaju da provedu u kući nekoliko dana i noći tokom kojih će potvrditi ili opovrgnuti teoriju o zagrobnom životu. Kao i prethodni put duhovi koji nastanjuju ovu veliku kuću će nasrtati na goste i mučiti ih na razne načine dok, kao i prethodni put, svi ne izlude ili budu mrtvi. I ekipa ima svoj adut, najmoderniji uređaj veličine „samo“ malo veće od poveće veš mašine kojim će da ogoli i izoluje duhove. Ali puštanje mašine u pogon nije lak posao. Duhovi zaposedaju prvenstveno ženski deo ekipe a zatim prelaze i na muški, te ustremljuju stanare kuće jedne na druge.

Tipični britanski setup za horor film onog vremena podrazumeva veliku kuću na periferiji, maglu zbog koje se ne vidi ni prst pred nosom i veoma bogatu scenografiju i enterijere. Kuća je kao stvorena za horor filmove a za potpuni užitak samo nedostaje da odnekud izleti Vincent Price ili eventualno Christopher Lee. Sve ono što se podrazumeva u ovakvoj kući vidimo i u ovom filmu: bezbroj prostorija, dugačke i mračne hodnike, visoke holove, a zatim i mračne podrume, katakombe, grobnice, leševe, duhove, sve začinjeno sa mnogo paučine, dosta vriskova i retro atmosferom. Za današnje standarde film nije strašan, nema scena koje bi vas zgrozile, niti scena zbog kojih bi vam srce sišlo u pete. Film se više bazira na razgovorima između likova, na njihovim odnosima i planovima, njihovim stavovima i dilmema a na specijalne efekte se manje obraćala pažnja. Ono malo efekata što se vidi su odlični, pravi starinski.

Nakon podužeg uvoda duhovi stupaju u akciju i zaposedaju glavne akterke koje postaju napadne prema muškoj polovini ekipe. Ono što se vidi u filmu je vrhunac eksplicitnih scena za komercijalni bioskopski film tog vremena, što za današnje standardne opet nije ništa posebno. Bilo bi zanimljivo videti kako bi izgledao film da se scenario držao knjige i da su mogle biti prikazane neke od loših navika ubice koji je pre pola veka u kući izvršio masakr 27 osoba (pored ostalog ubica je bio sklon alkoholizmu, drogi, sadizmu, bestijalnosti, sakaćenju, ubistvima, vampirizmu, nekrofiliji, kanibalizmu i čitavoj lepezi seksualnih perverzija). Najveća zamerka filmu su neprirodni postupci likova jer je teško poverovati da bi se jedini preživeli ponovo vratio u kuću i to da barem ženski deo ekipe ne bi automatski pobegao kada bi se duh prvi pot pojavio/čuo. I bez toga film poseduje neozbiljih i neubedljivih delova mada mi je to sve bilo dosta zanimljivo na jedan retro način. 

The Legend of Hell House prvenstveno funkcioniše zbog dobre glumačke postave ali i malo scena sa specijalnim efektima. Zbog toga u njemu mogu uživati ljubitelji starih filmova o zaposednutim kućama dok će svi drugi u njemu naći tek nekoliko atraktivnih scena.