HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Nobuhiko Ôbayashi

Uloge: Kimiko Ikegami, Miki Jinbo, Kumiko Ohba

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0076162/

Trailer: http://youtu.be/NN0HVJ5tkIM

Pogledajte još: House (1986)

Reći sa ovaj film da je horor bilo bi zaista neozbiljno i moglo bi kod potencijalnih gledaoca izazvati kontraefekat i odustajanje od gledanja već posle prve trećine filma. S druge strane, reći da je to komedija je takođe diskutabilno. Možda najpribližnija definicija filma House može biti horor komedija, uvrnuta, čudna i budalasta.

Zaplet filma je vrlo jednostavan, posebno iz današnje perspektive. Otac saopštava svojoj ćerki Angel da namerava da živi skupa sa svojom devojkom, budući da je ostao bez supruge pre devet godina. Angel se ne sviđa ideja da dobije novu „majku“ pa odbija da ode sa njima na dogovoreno letovanje. Umesto toga ona odlučuje da povede nekoliko drugarica iz škole kod svoje tetke koja živi u izolovanoj Kući na vr' brda. Čudna tetka, čudna kuća, tajanstvena bela mačka i naivne drugarice, tek, one počinju da nestaju jedna po jedna. One preživele, čiji se broj smanjuje, moraju da otkriju celu tajnu kuće, tetke, mačke, vasione, smisla života i još ponekih stvari. No, iako vam zaplet filma može delovati jednostavno i intrigantno ovo nije tip filma na koji ste navikli i nema mnogo veze sa ostvarenjima koje ste gledali a koja imaju sličan teen-go-to-somewhere zaplet.

Opisati House je zaista teško jer je u pitanju zaista nestandardan, originalan i neuporediv film. Bukvalno nisam siguran da li sam nekada gledao sličan film ali priznajem da je u mojem horor filmskom iskustvu filmografija istoka zapostavljena. House već od samog početka počinje vrlo bajkovito, boje su jake i vrlo izražene, gotovo kompletan se odigrava u svetlim ambijentima a i ono malo noćnih kadrova su savršeno vidljivi. Bajkoviti dojam pojačava maštovita scenografija takođe jarkih boja, prikladna muzika koja dodatno pojačava taj utisak i neozbiljna gluma većine aktera koja je prikladnija nekom dečijem filmu nego hororu. U filmu se uglavnom pojavljuju amaterske glumice uz samo dve akterke sa dotadašnjom karijerom na filmu. Na bajkovit karakter filma se nadovezuje onaj neozbiljni, prvenstveno zbog pomenute neozbiljne glume, naivnog i neubedljivog scenarija i humora koji je najprikladniji deci do 5 godina. 

„Strašne“ scene su posebna priča. Ima tu zanimljivih kadrova ali ih isto karakteriše neozbiljnost a za moj ukus i manjak humora. Ipak, neke scene su za pamćenje iako su zapravo glupe: napad podivljalih dušeka, čovek koji se pretvara u bananu jer ne voli lubenice, klavir koji jede devojku... Sve ove scene su začinjene animacijama svojstvenim vremenu u kojem je film nastao što samo dodatno pojačava njihovu neozbiljnost. Autor je sve dodatno uneozbiljio ubrzavanjem radnje kao u nemim filmovima i vraćanjem iste što izgleda još gore. Ono što pohvaljujem u filmu, osim bajkovitog izgleda i nekih (polu) duhovitih ubistava je režija koja je maestralna. Zbilja neverovatno odakle režiseru toliko ideja za bezbroj originalnih kadrova, zumiranja, pokreta kamerom, a onda i prelaza, flashbackova i drugih rešenja koja se tiču montaže. House je verovatno film sa najoriginalnijom i najmaštovitijom kamerom i režijom koji sam ikada gledao. Uz sve to slika je kristalno jasna i da nije nekih animacija i dizajna pantalona film bi izgledao kao da je nedavno snimljen.

House je zbilja teško preporučiti za gledanje jer je u pitanju specifičan film pun čudnog humora koji se neće svakome svideti, pun bizarnih ubistava i apsolutno apsurdnih situacija. Film se može dopasti samo pasioniranim ljubiteljima istočne filmografije ili onim gledaocima koji žude za nečim neobičnim i nestandardnim u filmu. House drži veoma visoku ocenu na većini filmskih sajtova ali ja ne bih bio toliko darežljiv, možda je probem samo u mom oku posmatrača.