Režija: Tom McLoughlin
Uloge: Meg Tilly, Melissa Newman, Robin Evans
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0086050/
Trailer: http://youtu.be/l8-rRMDnMk0
Pogledajte još: Scanners (1981)
One Dark Night je snimljen još 1981. godine ali se iz meni nepoznatih razloga po bioskopima počeo prikazivati tek dve godine kasnije, u februaru 1983. godine. Tada je Meg Tilly već bila relativno poznata po svojoj ulozi u Psychu II ali će široj publici ovaj film biti zanimljiviji po nečemu drugome: ovo je jedan od malobrojnih horor filmova koji se bave temom telekineze.
Meg Tilly igra devojku Julie koja bi da se dokaže i bude primljena u nekakvo sestrinstvo. Tri devojke članice pomenutog sestrinstva smišljaju kako da se zabave sa dobroćudnom devojkom i odlučuju se za „inicijaciju“ koja se sastoji od jedne noći provedene u mauzoleju na groblju. Julie mora sama da provede noć zaključana u pomenutom mauzoleju a jedino društvo će joj praviti - vreća za spavanje i baterijska lampa koja ne radi. Mauzolej kao mauzolej, jeziv je sam po sebi i bez sledećeg: nedavno je u njemu sahranjen ruski okultista Karl Raymarseivich Raymar koji se bavio istraživanjem telekineze i koga su mrtvog pronašli u bizarno opremljenom stanu skupa sa šest mrtvih devojaka nabacanih na gomilu. Sudbina je htela da Raymar želi da izađe iz svog sanduka baš one noći kada Julie mora da se dokaže pred „prijateljicama“, a osim prijateljica u celu priču je umešan i njen momak, te Raymarova ćerka sa svojim suprugom.
Možda priča posle misterioznog zločina u Raymarovom stanu kreće suviše sporo i treba dosta vremena da gledaoci željni horora dobiju svojih pet minuta, zapravo petnaest. No, za ljubitelje dobre atmosfere One Dark Night ima itekako toga da ponudi. Mauzolej je izuzetno jeziv, pogotovo ako znamo da je sve zaključano a noć se polako spušta. Kada počnu da se čuju raznorazni zvukovi stvar postaje još gora po Julie. Cela atmosfera u mauzoleju je vrlo dobro kreirana zahvaljujući režiserskom umeću i izuzetno dobro odabranom objektu a jezivost me je podsetila na situaciju u jednom malo drugačijem filmu koji sam davno gledao (Nightwatch, 1997). Na sve to dolazi i gospodin Raymar kojem se ne sviđa da bude sasvim mrtav & pasivan pa je rezurektovao gomilu leševa iz mnoštva grobova. Cela ova tarapana sa leševima se dešava u poslednjih petnaestak minuta filma koji su i vizuelno najatraktivniji. Maske na leševima su upečatljive i prijaju staromodnom horor oku, iako nisu uvek najuspelije.
Meg Tilly je možda manje ubedljiva nego u Psychu II zbog odgovarajućeg scenarija koji joj je dao više priliku da vrišti i plaši se nego da progovara linije teksta. Ostale tinejdžerke su verno dočarane devojke tog vremena sa nekim predvidljivim ponašanjima ali i nekim originalnim momentima, poput toga da jedna devojka stalno žvaće četkicu za zube. Muzika u filmu nije toliko primetna ali odlično doprinosi stvaranju dobre horor atmosfere. Uopšte, film je vizuelno vrlo dobar a mane treba tražiti prvenstveno u scenariju. Osim podužeg uvoda zameram što je dosta pažnje posvećeno nekim likovima (recimo suprugu Raymarove ćerke) koji nemaju svrhu u kasnijem delu filma pa sve deluje kao da su ubačeni samo da bi se film veštački produžio.
Ipak, One Dark Night ima dosta svojih kvaliteta pa bi svaki fan horora 80-ih pogrešio ukoliko ga ne bi pogledao. Na mene je ostavio sasvim dobar utisak; očekivao sam samo još jedan običan horor/slasher tog vremena a dobio sam nešto mnogo zanimljivije i atmosferičnije.
0 comments:
Post a Comment