Režija: Scooter Downey
Uloge: Lance Henriksen, Sean Elliot, Rose Sirna
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2072134/
Trailer: http://youtu.be/2xI4nPh4SZs
Pogledajte još: The Last Winter (2006)
I pored ne baš sjajne filmske decenije iza nas i nekoliko filmova u kojima se pomalo i blamirao, uvek volim da pogledam Lanca Henriksena; čovek je dobar glumac, faca, cool lik i jedan od upečatljivih filmskih likova mog detinjstva (Bishop). Nažalost, It's in the Blood mi se nije mnogo svideo, mada u tome najmanje udela ima Lancova uloga i on sam; on je kao i uvek odličan.
Film počinje kada se October (ružno ime za nesimpatičnog lika) vraća kući sa studija medicine da poseti svog otuđenog i odaljenog oca (Lance Henriksen). October je najblaže rečeno čudan, a u slobodnijem prevodu on je - ne baš sasvim normalan, kasnije će se pokazati i deo razloga za to. Osim što je dobar student medicine i ima fotografsko pamćenje October boluje od psihičkih smetnji u vidu stalnih mora i halucinacija, psihički je nestabilan, labilan, nema samopouzdanja i sklon samoranjavanju pa mu je telo prekriveno ožiljcima. Njegov otac je sušta suprotnost, autoritativan, drzak, sirov, sklon alkoholu, pa nije ni čudo da nisu mogli da nađu zajednički jezik, čemu su tragični događaji samo kumovali. E baš ti tragični događaji su u centu pažnje ovog filma i poput Octoberovog tela koje je prekriveno ožiljcima i ceo film je prekriven ovim ožiljcima prošlosti koji guše likove i sputavaju ih da nastave normalan život.
Nakon što odu u rutinsku šetnju kroz šumu prikaze prošlosti počinju da se vizuelno pojavljuju, Octoberov otac pada niz liticu i lomi nogu, što je samo način na koji njih dvoje moraju da ostanu u šumi i suoče se sa svojim tragičnim uspomenama i gubitkom koji su duboko potisnuli u sebe. Ceo film se dešava u šumi i prikazuje nam borbu njih dvojice protiv mutnjikavih CGI-ziranih kreatura koje vrebaju iz grmlja i mraka ili magle ukoliko je dan. Stvorenja ne izgledaju preterano strašno ali okruženje jeste jezivo; zamislite samo da ste sami u sred mrklog mraka u šumi pa ćete čak i od mutnjikave prikaze uspeti da „napunite gaće“ a jezivo režanje će samo ubrzati taj proces. Iako se gotovo kompletan dešava u šumi film nije previše mračan, sve je dovoljno razgovetno snimljeno (osim kreatura) i sve se jasno vidi, osim priče koja nije odmah jasna i postepeno se odmotava u vidu brojnih često konfuznih flashbackova i previše suviše direktnih metafora.
Flashbackovi nam pojašnjavaju šta se desilo u prođlosti i kakva tragedija pritiska dvoje likova filma. S tim u vezi kreću i moje zamerke jer priča i pored truda autora nije dovoljno duboka, nema težinu ni emocija i ni u jednom trenutku nisam osetio tugu ili saosećanje sa likovima, da li zbog nesimpatičnog Octobera, da li zbog njegovog povremenog glumatanja, da li zbog njegove psihe sa kojim se malo ko može poistovetiti ili zbog nekih propusta u građenju priče. U jedno sam siguran: da je ovaj scenario dopao ruka nekom azijskom režiseru rezultat bi bio mnogo bolji, atmosferičniji, setniji, šokantniji i efikasniji. Možda bi dobro bilo da se uradi azijski remake ovog filma, zašto da stalno Amerikanci rade remakove azijskih horor hitova, jel. It's in the Blood je samo drama, priča je spora, dosta predvidljiva, pred kraj filma i prilično patetična i (meni) ne naročito zanimljiva. Režiser mestimično insistira na mučnim scenama sećenja tela, amputaciji udova, silovanju i slično, ali to ne pomaže filmu u turobnosti već više deluje kao bespotrebni način da film zapamtimo barem po nečemu što treba da bude šokantno. Drmusavu kameru uvek kritikujem pa ću to učiniti i ovog puta.
Paradoksalno, ali ne verujem da će filmom neko biti zadovoljan. Ljubiteljima drame će smetati horor elementi a ljubitelje horora će dramski momenti smoriti a strašni momenti im neće biti dovoljni jer oni uglavnom i ne postoje. Gotovo jedina pozitivna stvar filma, osim tehničkih karakteristika, ambijenta i atmosfere je konačni povratak Lanca Henriksena iz direct-to-video i epizodnih uloga u glavne uloge, pa ma kakve one bile.
0 comments:
Post a Comment