Režija: Sidney W. Pink
Uloge: John Agar, Greta Thyssen, Carl Ottosen
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0056127/
Trailer: http://youtu.be/0-Cix53XRVs
Pogledajte još: Forbidden Planet (1956)
Priča u filmu Journey to the Seventh Planet se dešava u dalekoj budućnosti nakon što je čovek rešio zamršene misterije svemirskog putovanja, u budućnosti kada su šest planeta već dobrano istražene pa je red došao i na sedmu, u budućnosti kada je godina tačno - 2001. :)
Pa dobro (što bi rekli naši fudbaleri), 1962-ge godine je 2001.godina zaista delovala kao daleka budućnost ali ceo predložak filma je više naučna fantastika od samog putovanja na druge planete i dolazaka marsovaca na Zemlju. Pazite sad: planeta Zemlja više nije mučena ratovima i uništenjima a ljudi su naučili živeti jedni sa drugima. Ujedinjene Nacije su jedino vladajuće telo na svetu a jedina glad na zemlji je glad za znanjem. Sve planete od Sunca do Saturna su istražene od strane snaga UN-a ali na njima nije otkriven nikakav život. Sada je došlo vreme da se istraži sedma planeta, Uran, a da li će posada pronaći život - ostaviću vama da vidite. Uglavnom, početak filma protiče standardno za SF filmove toga godišta: poletanje lepuškaste posade u worker svemirskim odelima dok se mnoštvo raznobojnih lampcica pali i gasi oko njih a magnetofonske trake snimaju ceo događaj (ko zna šta bi bilo da im je magnetofon „pojeo“ traku; cela misija dotičnog Explorera 12 bi bila veća katastrofa od nesrećnog Challengera).
Elem, po sletanju na Uran umesto da zbog temperature od 200 stepeni ispod nule ugledaju jedno veliko i zaleđeno Ništa oni ugledaju prirodu vrlo sličnu onoj na Zemlji. Početno čuđenje prerasta u zaprepašćenje kada ugledaju i neke osobe iz svog života a strah kada se susretnu sa nekim od svojih velikih fobija. Ispostavlja se da planetom upravlja veliki jednooki mozak koji može da hipnotiše članove posade i da napravi da njihova sećanja i fobije izgledaju vrlo živo. Obračun sa giant mother brainom se nameće kao jedino rešenje ukoliko posada želi živa da se vrati na Zemlju. Ideja za film je koliko budalasta toliko i zanimljiva, naravno na retro način. U vremenu opšte histerije usled puta na Mesec, usled čitave najezde filmova i stripova o čudovištima sa drugih planeta i jedno jednooko čudovište koje kontroliše um ničim izazvanih Amerikanaca je moralo da dođe na red. Možda su još samo Sovjeti falili da kompletan asortiman negativaca bude potpun.
A opet - što da ne. Otkud znamo šta se to krije u tami svemira i da li uopšte to možemo da pojmimo. Verovatno da je to što tamo ima bolje animirano od ovog jednookog mozga koga vidimo u filmu, jednookog pacova ili gigantske tarantule, ali uz malo mašte (ukoliko je imate) ovo ne mora biti loš film. Naravno, govorim isključivo za one koji vole stare SF-ove. Zapravo, Journey to the Seventh Planet spada u onu grupu filmova koji su mogli biti još bolji da imaju još „nešto“. Možda je to bolji scenario a možda je trebao i veći budžet pa da to sve izgleda pristojnije (budžet je bio skromnih 75k dolara). Iz tog razloga je zbilja zanimljivo posmatrati kojim su se (ne uvek uspelim) trikovima služili autori filma, sa sve uveličanom tarantulom (u neameričkoj verziji filma je nešto što liči na jastoga), jednookom motion capture pacovom, stiroporom umesto živog snega i slično. To sve nije važno koliko to što film i pored toliko spodoba nema baš preterano napetosti i tenzije, možda jer su stvorenja upadljivo statična, a možda jer je priča nepotrebno razbijena pojavljivanjem ženskih likova iz podsvesti likova.
Journey to the Seventh Planet bi mogao biti zabavan za nekog fana retro SF filma ukoliko ne očekuje mnogo, no, u suprotnom možda bolje da pogleda neki drugi eminentniji i kvalitetniji film. Meni je film bio pristojno zanimljiv ali zasigurno znam da je moj filmski SF (ne)ukus u manjini.
0 comments:
Post a Comment