Režija: Pal Sletaune
Uloge: Noomi Rapace, Kristoffer Joner, Vetle Qvenild
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1595833/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=LOPF2uiBUEE
Pogledajte još: Next Door (Naboer) (2005)
The Monitor (ili Babycall, kako se još naziva) ima podnaslov „koliko daleko biste otišli za one koje volite?“ a u ovom slučaju nije reč o ljubavnim problemima već o brizi mlade majke za svog osmogodišnjeg sina. No, pre bilo čega drugog moram napisati ovo: u pitanju je psiho drama, sa elementima trilera i horora, te oni koji ne podnose sporu radnju (izuzetno sporu), manjak dinamike i psihološke momente bolje da odmah pređu na neki drugi opis.
Dakle, majka je nakon razvoda od nasilnog oca, koji je pokušao da naudi njihovom osmogodišnjem sinu, dobila starateljstvo nad mališanom i uselila se u novi stan gde živi pod skoro svakodnevnim povremenim nadzorom socijalnih radnika. Međutim, uplašena majka ne smatra da je to dovoljno pa se bukvalno ne odvaja od mališana, spava u istom krevetu, ne dozvoljava mu da ide u školu već ga sama podučava, a sve to u strahu od toga da će ga otac pronaći i odvesti/nauditi mu. Pod pritiskom socijalnih radnika ipak dozvoljava sinu da odlazi u školu ali ga prati i čeka u školskom dvorištu sve do završetka časova, a primorana je i da spava odvojeno od njega. Zbog toga kupuje bebi alarm, postavlja ga u sinovu sobu da bi mogla čuti bilo kakva događanja tokom noći. Jedne noći se prestravljuje čuvši vrištanje i zapomaganje deteta, molbe za pomoć ali kada je ušla u sobu videla je da njen sin spava mirnim snom, a ona je posle konsultacija sa prodavcem (sa kojim će se kasnije sprijateljiti) zaključila da je uhvatila neki drugi signal u zgradi. Počinje malu istragu da bi saznala odakle dolaze povremena dečija zapomaganja.
Znači, ako vam je ovako ispričan uvod delovao dinamično znajte da on to nije. Radnja je vrlo spora, izgovorenih linija teksta je vrlo malo, glumačka postava je dosta kvalitetna ali malobrojna, što se savršeno uklapa u minimalistički i usamljenički ton filma. Umesto na bilo kakva dešavanja (tek pred kulminaciju filma će se radnja malkice ubrzati) radnja filma je usredsređena na osobe u njemu, na njihova osećanja, ponašanja i pre svega stanja, i to ne bez razloga, pokazaće se na kraju. Mlada majka čije ponašanje se kreće od bolesne brige prema detetu pa do neurotičnosti i nekog vida nervnog sloma savršeno se upotpunjuje sa prodavcem tehnike koji je takođe preterano brižan prema svojoj majci na samrti i blago anksiozan, ali ovo nije sretan film, čak štaviše, kraj filma je dosta tužan.
Ono što će pre svega toga biti utisak onima koji pogledaju film do kraja je bezbroj pitanja jer kada se „poklopi“ to malo „kockica“ na kraju filma ostaće da zvrlji dobrani broj pitanja (rupa u scenariju?), čak tvrdim da će film teško kome biti do kraja razumljiv, jer iz kojeg god ugla da se sagleda uvek neka verzija radnje ostaje nejasna. To nikako ne znači da film nije vredan gledanja, naravno onima koji vole ovakav tip filma, meni se čak dosta svideo, ali sam mišljenja da je i pored ostavljamo-gledaocu-da-film-razume-na-svoj-način završetka on ipak morao biti malo razumljiviji. Ono što izdvajam kao najpozitivnije je Noomi Rapace koja je fenomenalno odigrala ulogu majke pa će se gledalac saživeti s njom i biti na njenoj strani iako je više nego očigledno da nešto sa njom nije u najboljem redu. Kadrovi i ambijent periferije Osla daju dovoljno drugačiji vizuelni stil od američkih filmova, što je svakako pozitivno.
Preporuku za gledanje filma dajem samo onim gledaocima koji dobro podnose spore psihološke trilere, sporu priču i dramske momente, gledaocima koji ne moraju da se uplaše po svaku cenu, iako film na neki način jeste zastrašujući.
0 comments:
Post a Comment