Režija: Chris Crow
Uloge: Scarlett Alice Johnson, Jack Gordon, Michael Jibson
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1727358/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=5NHd4hKOxcE
Pogledajte još: Saw (2004)
Iako posle gledanja ovog nezavisnog britanskog filma nećete biti „prosvetljeni” nečim neviđenim-do-sada on predstavlja vrlo pitak, zanimljiv i vredan film najviše zbog teme kojom se bavi, a koja je svakim danom sve aktuelnija kako tehnologija sve više ulazi u naše domove. Konkretno, Panic Button se bavi društvenim mrežama i forumima, i to onim negativnim stranama koje su vezane za ponašanje pojedinaca.
Na nekoj društvenoj mreži pod nazivom All2gethr.com, koja je ništa drugo do neka verzija facebooka, u nekakvoj nagradnoj igri četvoro srećnih dobitnika je dobilo nagradu koja se sastoji od luksuznog putovanja u Njujork i ko-zna-čega-dalje što nije ni bitno za ovu priču. Nakon početnog upoznavanja, euforije pojedinaca i ležernosti sledi poletanje avionom a zatim i ponuda organizatora puta za učestvovanje u nekoj igri sa bogatom nagradom za pobednika. Laka zarada na vidiku, alkohol u krvi, foliranje pred pripadnicima suprotnog pola i standardno nečitanje Terms & Conditions uvodi četvoro mladih ljudi u igru gde ne može biti pobednika. Zarobljeni u unutrašnjosti malog aviona, na velikoj visini, ali pre svega ucenjeni od organizatora igre čiji glas samo čuju sa razglasa mladi i naivni ljudi moraju da se bore za svoj život i život svojih najmilijih nauštrb života u avionu prisutnih saputnika.
Fascinacija autora ovog filma jednim Sawom vidi se na mnogo mesta, doduše ovde se ne rešavaju nikakve zagonetke i problemi već se akteri primoravaju na sve i svašta time što se prikazuju njihovi najmiliji koji su zarobljeni i/ili ubijeni a zaprećeno im je novim odstrelima ukoliko ne poslušaju organizatorove želje. Film najviše liči na neki mix Sawa i bizarnog Big Brothera, čime je obuhvaćena još jedna pošast modernog doba (reality show) osim društvenih mreža. Tačnije, akcenat filma nije na štetnosti društvenih mreža već na lažnom predstavljanju na njima, uzimanju duplih identiteta, pametovanju na raznim forumima o stvarima koje se ne znaju, lajkovanju raznih šokantnih video klipova, naručivanju raznih seksualnih pomagala, posećivanju pedo-XXX sajtova, prećutkivanju raznih stvari o sebi – jednom rečju film je o nesigurnosti naših ličnih podataka koji mogu biti zloupotrebljeni od strane nekoga i neverodostojnim informacijama koje možemo naći na internetu o bilo kome i bilo čemu. Ovo navedeno i prvi deo filma u kojem se četvoro aktera vrlo brzo „spuštaju na zemlju“ čim se javno objavi prava istina o njima je zapravo i najzanimljiviji segment Panic Buttona.
Kao i mnogi saw-filmovi tako i Panic Button svakim svojim narednim minutom gubi konce sa realnošću, pa osim zanimljivog zapleta gledamo film sa mišlju kako će sve to što je zamršeno da se odmota na kraju. Neke odgovore smo dobili, neke nismo, neke scene su zadovoljavajuće a kraj je relativno razočaravajući. Takođe, ceo setup ove saw-big-brother-on-1000ft je dosta naivan, jer pojedinac koji sve to organizuje iz nepoznatih razloga previše novca i rizika ulaže u maltretiranju klinaca, iznajmljivanju aviona, ekipe na aerodromu i svega ostaloga što sledi a što ne bih da otkrivam (recimo ucenjeni pilot). Nije da se previše žalim, dobili smo dovoljno zanimljiv film, ali ukoliko neko hoće da se sprda a kasnije ubije nekoga može to uraditi i sa manje novca i sa manje komplikacija. Zanatski je film dosta dobro urađen, većina glumaca je korektna a tek jedna glumica mi je na momente bila neubedljiva.
Panic Button poseduje nekoliko scena torture i ubistava ali to nije ono zbog čega bi ga neko pogledao. Jedino zbog čega ga vredi pogledati je sagledavanje tamne strane interneta i više od toga osoba koje srećemo na njemu, a ako ništa drugo posle gledanja ovog filma barem ćemo uvek pažljivo čitati Terms & Conditions.
0 comments:
Post a Comment