Režija: James Bryan
Uloge: Jack McClelland, Mary Gail Artz and Angie Brown
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0182996/?ref_=fn_al_tt_2
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=_xVAOKKBafs
Pogledajte još: Don't Go in the Woods (2010)
Obično nemam naviku da gledam amaterska i trećerazredna slasher (zlo)dela ali mi s vremena na vreme pod oko padne baš takav film, a što je još čudnije bude mi pomalo zanimljiv i pored svih svojih mana.
Kakav film može da se snimi kućnom kamerom, gde su glumci verovatno isključivo slučajni prolaznici i lični prijatelji nego jedan slasher par ekselans, gde priča kao priča nije ni potrebna. Neko ubija i – gotovo, a razlog neka svako traži prema svojoj želji, ukoliko mu je razlog ubijanja u jednom slasheru zaista i potreban. Dalje, gde je najlakše snimiti slasher horor film a da se nema problema sa iznajmljivanjem i zaposedanjem napuštenih ili nenapuštenih zgradurina, kuća, katakombi, gde nema ljudi koji upadaju u kadrove a gde imamo vremena napretek da snimamo neke kadrove čak i iz drugog puta. Yep, it’s the wood. Šumetina je najzgodnije mesto za neki ovakav uradak, tim pre što je film sniman leti pa je ekipa verovatno ponela gajbu piva, pokoji džoint i posao snimanja je mogao da počne. „Radnja“ filma počinje kada ekipa mladih kampera dođe u šumu a nepoznati manijak/divljak ubija sve na šta naidje, pa i na ono što ne naiđe jer ubija i iz daljine.
Priča u filmu je nepostojeća i grupa tinejdžera oko koje se vrti neka radnja je tu samo reda radi. Njih pratimo tek oko pola filma a ostatak je potrošen na nasumične likove koji se vrzmaju po šumi i koji svi odreda bivaju killnuti od iste maniac ruke. Izgleda je tih dana u šumi bio baš gužvanjac turista i ničim izazvanih slučajnih kampera, tek osim naše grupice kampera gledamo još neke kampere, slikarku sa detetom koja je došla da slika baš to drveće, dvoje planinara, ljubavni par u hippie beetle kombiju koji su došli da se sexaju baš dvadeset kilometara duboko u šumu i još nekoliko pojedinaca. Tu je i enormno debeli šerif i njegov pomoćnik koji počinju istragu i satima špartaju šumu u potrazi za ubicom, iako bi teško bilo poverovati da bi neki policajac sa tolikom mješinom od trbuha mogao hodati i jedan jedini sat. Sve u svemu, likovi bukvalno ne postoje, scenario ne postoji, rečenice koje se izgovaraju su neprirodne, prazne i izveštačene a postupci likova tek malo bolji od toga.
Posebna priča je ubijanje koje nije do kraja ni prikazano, naravno usled nedostatka sredstava za bolje specijalne efekte, pa je sve što vidimo to da se neko približava planinaru i gurne ga a sledeća scena je da ovaj leži na obali jezera, sav u krvi boje kečapa. Kečap je najobilniji specijalni efekat korišten u ovom filmu, a ako mene pitate tipujem na ljuti. Čak i pored svega režija je prilično slaba, mnogi kadrovi su nakaradno loši, definitivno snimljeni ’iz prve’, o kvalitetu fotografije ne treba trošiti ni reči, a zbog toga ni šuma ne deluje toliko jezivo kao što bi delovala u nekom bolje produciranom filmu. Imao sam tokom celog filma utisak da je žrtvama više vruće nego što su na smrt prestrašeni. Zvuk je posebna priča jer je zbog amaterske opreme nasnimavan kasnije u studiju (studiju?) pa se tako u dosta slučajeva ono što čujemo ne poklapa sa otvaranjem usta protagonista.
Pa i pored svega film sam pogledao sa delimičnim zanimanjem, naravno to zanimanje nije kao kod nekih ozbiljnih filmova, već je u slučaju Don't Go in the Woods to više težnja da se vidi koja sledeća glupa scena sledi, koji truli efekat je kod sledećeg ubistva i kako će se sveopšta šprdnja uopšte završiti. Iz svega ovoga proizilazi moja preporuka za gledanje ovog filma isključivo u društvu jer neke scene mogu biti izuzetno hilarious.
0 comments:
Post a Comment