Režija: Franck Richard
Uloge: Yolande Moreau, Émilie Dequenne, Benjamin Biolay
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1336601/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=dtM_QyQbydI
Pogledajte još: Outcast (2010)
Posle gledanja ovakvog filma ubeđen sam da bi malo ko pokupio autostopera, pogotovo u sred neke nedođije poput one u kojoj se dešava radnja ovog filma. Nije čak ni neophodno da se odluka o vožnji nekog nepoznatog stranca završi u undead okruženju ali svakako da može imati neprijatnosti pa eto i neke pozitivne poruke filma.
Osim te poruke film nam predočava nemile događaje koji slede nakon što je devojka za volanom automobila (Charlotte) pokupila mladog i (njoj) zgodnog frajera koji stopira. Ubrzo mu daje veće poverenje nego što zaslužuje, skreću u kafanu pored puta, koja deluje kao sve samo ne umilno mesto gde bi neko mogao da se odmori i okrepi. Već u prilasku kafani vidimo neke scene koje bi svakog dobronamernog i normalnog putnika naterale da se vrati u automobil i stisne gas do daske. No, njih dvoje ulaze u kafanu, mladić odlazi do WC-a ali se odande ne vraća. Charlotte odlazi da ga potraži ali od mladića ni traga ni glasa – WC je prazan. Devojci za oko zapada pregrada od lesonita i ona nakon izlaska iz kafane čeka da padne noć, provaljuje u kafanu i pajserom odvaljuje pregradu ubeđena da je iza nje njena nova autostoper simpatija. Nažalost, to je najlošiji plan još od vremena kada je Abe Lincoln rekao ženi „hej, dosta mi je smaranja po kući, hajdemo u pozorište“, što bi rekao izvrsni Blackadder.
Na početku filma su mi se svidele dve stvari. Prvo, glavnu ulogu tumači Emilie Dequenne, cura koja me je dojmila još pre čitave decenije u odličnom istorijskom hororu Brotherhood of the Wolf (2001). Istina, ova uloga amoralne i razuzdane auto-skitnice joj, po mom mišljenju, nije dala bog-zna-koliko prostora da se razmaše svojim glumačkim umećem a celokupno sivilo ambijenta je sputalo njenu lepotu. S druge strane, ambijent je toliko sumoran da je to još jedna stvar koju moram pohvaliti. Od samog početka filma ceo vizuelni doživljaj je odličan, put po periferiji kojim vozi Charlotte je odlično izabran (mada stoji pitanje zašto bi neka devojka putovala po takvoj zabiti), a zabačena kafana verodostojno prikazana (i tu bi se moglo postaviti pitanje ko u takvu kafanu zalazi). Uglavnom što se tiče vizuelnog utiska filma dajem mu sve pohvale, kao i većini glumaca, od kojih se naročito izdvaja jeziva gospođa vlasnica kafane.
Problemi nastaju posle prve trećine filma i to takvi da film gubi sve konce sa kakvom-takvom realnošću, nešto što se svaki torture horor trudi da sačuva. Očigledno pod uticajem više horor žanrova, a posebno filma From Dusk till Dawn, možda i neodlučan šta mu je činiti, a najverovatnije zbog neiskustva u poslu (režiseru je ovo prvi film a ujedno i prvi scenario), film menja žanrove tokom svog trajanja ali na jednom uporno istrajava: nerezonske i nelogične odluke likova, što narušava ozbiljnost filma. Režiser kao da nije mogao da se odluči ni gde se film dešava ili je smućkao sve da film bude prijemčiviji i evropskoj i američkoj publici. Tako pola likova ima američka imena i voze američke automobile a druga polovina vozi francuske automobile i nosi francuska imena. Dalje, od početnog serious torture horora sve prerasta u više budalastu nego comedy priču, a likovi se menjaju bez nekih naznaka da su skloni promenama i bez nekih ključnih stvari koje bi ih naterale na to. Kad se na to dodaju neke glupe scene i neizbežni klišei (ali oni glupi) dolazi se do zaključka da je sve to moglo i bolje da se uradi.
Naravno, pošto je u pitanju prvi film dotičnog režisera na sve ne treba gledati previše kritično i The Pack (veoma „ubedljiv“ naslov filma) ima štošta da ponudi. U budućnosti bi se od ovog momka moglo očekivati nešto više, a moja preporuka je da ostane veran režiji a da se mane pisanja scenarija (ili da ih barem ne piše sam).
Vapaj za krvlju
ReplyDeleteFranck Richard debituje na polju 'dugog metra', hororom u kome ima od svega pomalo. Odmah da istaknem kako je scenario plod njegovog rada, s opravdanom primedbom da nije sproveo sve ideje baš onako kako je zamislio. Barem sam stekao takav utisak, nakon odgledanog filma u trajanju od jedva 80 minuta.
Buntovna devojka Charlotte tumara svojim automobilom po nekakvoj zabiti, bez jasnog cilja gde zapravo želi otići. Pokupi zgodnog autostopera Maxa i uskoro njih dvoje stižu u neku zabačenu birtiju, gde je 'Bog odavno rekao laku noć'. Frajer odlazi do toaleta (ovo shvatite uslovno) i nestaje bez traga. Cura pokušava da ga nađe i tako dolazi na ideju da uveče provali u kafančinu, s namerom da je detaljno pretraži. Loša ideja, jer će cura na sopstveno zaprepašćenje upoznati monstruoznu prirodu karaktera vlasnice ovog nazovi ugostiteljskog objekta. Odvratna babetina ima skrivene namere, mada već dobro razrađene, šta valja uraditi naivnim posetiocima birtije...
Mladi režiser je pokupio cake iz brojnih američkih, kao i evropskih horora i sve to smućkao u svoj debitantski projekat. Vredna hvale je postignuta atmosfera, jer okolina i unutrašnjost kafane, imaju potreban 'scary look', naprosto mesto izgleda jezivo i svako normalan ne bi se tu duže zadržavao. Što se tiče horor segmenata, odmah da pomenem da ima nešto torture porn sastojaka (uzimanje krvi s nekim cevčicama), ali kasnije to biva začinjeno 'gore' sastojcima, sa monstrumima koji izranjaju iz zemlje u potrazi za svežom ljudskom krvlju. Naravno da ni žestoka pucačina nije zanemarena. Kreature nisu loše urađene, pa su maske i šminka postigli cilj. Najveća zamerka je slabo razvijena priča, jer nakon obećavajućeg uvoda, nekako se sve raspada, gubi smisao. Svi likovi su površno portretisani, iako je bilo za očekivati da dobijemo makar šturo objašnjenje (možda kroz par dobrih flashbackova), kakva je sudbina zadesila rudare, te šta hoće da postigne luda babetina (da ih oživi, šta li već ?). Ovako sve je ostalo obavijeno misterijom, što ide u prilog konstataciji kako je priča šupljikava, puna nelogičnosti, a na momente baš vređa inteligenciju gledalaca.
U takvim okolnostima, realno teško je bilo nametnuti se glumačkim umećem. Émilie Dequenne uspeva u pojedinim scenama da pokaže da ume da glumi, ali neinventivno napisana rola isprečila se kao ozbiljan limitirajući faktor. Yolande Moreau je uspela da ostvari autentičan lik ogrubele seljančure, uz opasku da njeno lice stvarno izgleda kao da je sa policijske poternice. Kada se podvuče crta, dolazim do zaključka kako je sve ostalo na nekom jalovom pokušaju da se napravi horor vredan pažnje istinskih poklonika žanra. Valjda će stečena iskustva režiser valjano da iskoristi u narednom projektu. 'La Meute' ili u prevodu 'Paket', nije ponudio puno, te sam ostao zatečen i delimično razočaran. Stoga ne zavređuje da ga uvrstite u vaš filmski meni.