Režija: Larry Fessenden
Uloge: Ron Perlman, James LeGros, Connie Britton
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0454864/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=mY_BXNvbr8E
Pogledajte još: The Thaw (2009)
Poseban podžanr horor filmova predstavljaju tzv. ekološki horor filmovi, koji su svoje začetke imali još krajem 70-ih godina (Long Weekend, 1978 i Prophecy, 1979), a danas su možda aktuelniji nego ikad, zbog sveopštih tema zagađenja i globalnog zagrevanja. Ova druga tema mi je posebno zanimljiva, prvenstveno jer se takvi filmovi dešavaju u snežnim predelima koji su skloni topljenju, ali i film The Last Winter ne pogađa direktno u metu, baš kao ni slični gore pomenuti film sa Val Kilmerom.
Radnja se dešava u istraživačkoj stanici na Aljasci i prati radnike i naučnike angažovane od strane naftne kompanije koja se bavi istraživanjima energetske nezavisnosti, ma šta to značilo. Uglavnom, baš negde nakon što se u bazu vratio njen glavnokomandujući Ed Pollack (Ron Perlman) počinju se dešavati čudne stvari. Jedan od najmlađih članova ekipe, inače sin Pollackovog prijatelja, počinje da pokazuje znake blažeg ludila, koje se vremenom povećava. Nakon nekoliko stanja histerija i halucinacija mladića pronalaze mrtvog daleko od stanice, golog, smrznutog i bez očiju (zahvaljujući vranama). Ne znajući šta se dogodilo, ali sumnjajući na oslobođeni podzemni gas koji je procureo usled otapanja leda, leš odnose u bazu ali to je samo početak katastrofe koja sledi. I drugim članovima ekipe počinju da se priviđaju misteriozna bića u snežnom prostranstvu koje ih okružuje a incidenti sa fatalnim posledicama se nastavljaju.
Iako je u jednom trenutku filma haluciniranje pojedinaca objašnjeno udisanjem nekog zemnog gasa to do kraja filma nije potvrđeno. Čak štaviše, pojavljuju se i drugi potencijalni razlozi incidenata & akcidenata kao što su duhovi ili priroda koja uzvraća udarac zbog sveukupnog čovekovog ophođenja prama njoj. Ovakav tok, a naročito rasplet filma, ne verujem da će bilo koga usrećiti jer nije dovoljno koncizan ni direktan, pa samim tim film ne pogađa direktno u metu, kao što sam napomenuo u uvodu. Verovatno je kod autora filma preovladala ideja da se film uradi tako da i oni koji ne haju za ekologiju budu zadovoljni filmom jer mogu sve pripisati duhovima, ali kao što obično bude kad se sedi na tri stolice – stražnjica završi na patosu. Ipak, do polovine filma The Last Winter ima sve ono što horor film sniman u snežnim predelima treba da ima: odličnu atmosferu i fotografiju, koje izuzetno ubedljivo dočaravaju usamljenost ekipe u ogromnom snežnom prostranstvu, koje se prostire dokle pogled seže.
Ostatak vizuelnog dojma je prosečan. Dok su neki specijalni efekti pristojni, poput pada aviona i izgleda leševa, dotle su efekti u zadnjoj trećini filma preterano upadljivo kompjuterski. Glumačka postava je zadovoljavajuća, na čelu sa uvek odličnim Ronom Perlmanom, ali neki likovi nisu dobro scenarsitički oblikovani pa samim tim ni dovoljno ubedljivi. Da se više pažnje u uvodu filma obratilo na razvoj nekih likova, umesto što se traćilo vreme na neke druge stvari u središnjem delu filma, sve je moglo da bude mnogo verodostojnije, realnije, pa samim tim i strašnije. Recimo, ima scena gde ludost pojedinaca izgleda dosta realno, ali scene gde neko ukočeno zuri ceo dan kroz prozor izgledaju preterano klišeizirano, a scena gde „poludeli“ i „hipnotisani“ član ekipe nag polako ide kilometrima kroz snežne predele i još sve snima kamerom meni lično nije posebno ubedljiva niti strašna, osim što izaziva ’brrrrrr’ osećaj, poput posmatranja nekih pomahnitalih Rusa koji se kupaju u zaleđenoj reci usred zime.
Da su autori znali šta hoće ovo je mogao biti pristojan film podložan preporuci, ovako ocena jedva dobacuje do proseka i to prvenstveno zahvaljujući vizuelnom dojmu filma; ukoliko ne volite horor filmove u snežnim predelima slobodno skinite ocenu ili dve. Samim tim film preporučujem isključivo ljubiteljima snežnih horora te onima koji imaju izrazitu ekološku svest i brigu od globalnog zagrevanja.
Energetska nezavisnost
ReplyDeleteAmerički filmski radnik Larry Fessenden ('Wendigo', 2001.) autor je nezavisnog niskobudžetnog horora, snimljenog u američko-islandskoj koprodukciji. Osnove scenarija postavio je režiser uz pomoć Roberta Leavera.
Smeštena na dalekom severu, u istraživačkoj bazi na Aljasci, na zadatku koji se tiče ispitivanja divljeg arktičkog područja pod okriljem naftne kompanije KIK Corporation, priča dobija na intenzitetu kada se vrati na dužnost, Ed Pollack, vođa ekspedicije. Najmlađi od njih, inače sin Edovog prijatelja, Maxwell, počinje da se čudno ponaša. Niko ne ume da objasni pravi razlog, zašto je momak fijuknuo, ali kada ga pronađu nagog, smrznutog i bez očiju, u blizini nalazišta prirodnog zemnog gasa, stvari poprimaju dramatičan tok...
Razvučena radnja, sa misteriozno upriličenom atmosferom, gde se u nepreglednom okruženju snežnog ambijenta krije biće nepoznatog porekla. Malo ima prave akcije, a naročito zastrašujućih sekvenci, jer režija dosta značaja pridaje portretisanju važnih aktera filmske priče. Puno polaže na njihove složene međusobne odnose, pritajenu netrpeljivost, obzirom da su tu pored radnika naftne kompanije, vladini službenici za očuvanje životne sredine (stalno šalju izveštaje elektronskom poštom). A upravo tu nemušta režija pravi kardinalnu grešku, jer opširan uvod, prožet nizom standardno koncipiranih dijaloga, lagano prelazi u monotoniju i odvlači pažnju publike. Istini za volju, u drugom delu ima nečeg što liči na horor, ali uglavnom se sve svodi na bledunjave CGI-efekte.
Mada su na setovima okupljena ne baš anonimna imena, ipak gluma nije adut ovog horora. Dobro, Ron Perlman i nije loš, ali ostatak ekipe teško da zaslužuje prelaznu ocenu, osim mlađanog Zacha Gilforda. Pristojna fotografija postiže svrhu, jer nam autentično dočarava divlje predele, u kojima se skrivaju mnoge tajne, tolike nepoznanice ljudskom rodu. Lokacije na kojima su odrađeni setovi pronađene su na Islandu i naravno na Aljasci.
Ono što je stidljivo ubačeno, blago nagovešteno kao mogući odgovor na neka pitanja ostaje nedovoljno definisano. Stoga taj ekološki aspekt priče ostaje nedorečen. Naime stiče se utisak, da režiser nije imao jasan koncept kako da okonča ovu agoniju od filma, pa stoga nam ni rasplet nije dao neke odgovore vezane za globalno zagrevanje i ispuštanje halucinogenih isparenja zemnog gasa.
Tendeciozno je ostalo nešto prekriveno velom misterije, možda iz razloga što je filmska ekipa potajno gajila iluzije da bi ovaj nezanimljivi horor mogao da dobije i nastavak. Na svu sreću nije došlo do toga, jer naprosto za tim nema ama baš nikakve potrebe. U celini loše napravljen horor, sa par scena koje izazivaju neku reakciju, no to je ipak premalo da bi zaslužio prelaznu ocenu. Preskočite 'The Last Winter' i poštedite sebe nepotrebne frustracije.