Režija: Bradley Parker
Uloge: Jesse McCartney, Jonathan Sadowski, Olivia Dudley
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1991245/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=ygmVZaYgbn8
Pogledajte još: Grave Encounters (2011)
S obzirom da već godinama (ma šta godinama, desetljećima!) gledamo horor filmove o mutiranim mutantima red je bio da se snimi film čija će se radnja dešavati direktno na izvoru radijacije koja je uzrok brojnih mutacija. Pošto su za Evropu, a posebno istočnu Evropu, rane od černobilske katastrofe još uvek sveže, tu su se našli Amerikanci koji se ne libe da zarade šaku dolara na tuđoj nesreći (ne libe se da zarade ni mnogo više, tačnije). Ipak, Chernobyl Diaries nije toliko loš film, i po mom mišljenju nije toliko bespotreban, kao većina novih horor filmova.
Standardno za američki horor je što pratimo grupu mladih ljudi, skoro tinejdžera, koji putuju po Evropi. Ovi mladi ljudi su dosta neubedljivi i neharizmatični, prazni i nepamtljivi, pa tako da me sada pitate posle tri gledanja filma ko je glumio u filmu – pojma ne znam, a kamoli kako se ko od njih zvao. Uglavnom, ovi klišeizirani bandoglavci su trenutno zastali u Kijevu, a jedan od njih ode malo da prošeta pa kad se vrati kaže ostalima “hej, zašto ne odemo malo do nuklearke, tamo je cool”. Troje se “u sekundi” složiše da idu, jedan se usprotivi jer je nešto načuo oko radijacije, a na to mu drugi odgovori “hej, ja ne verujem u ta sranja”. Time ga je ubedio da usrana radijacija ne postoji pa nije više bilo prepreke za odlazak, a time je i ekspresno bio završen uvod filma. Ruku na srce, lično mislim da bi neki moji netalentovani prijatelji smislili bolji i realniji uvod na temu “zašto je grupa tinejdžera završila u Černobilu”.
Tačnije u Prypiatu, jer ih tu vozi vođa puta koji sve radi sam i mimo propisa, tašna-mašna sistem, doduše u ovom slučaju sistem ruski kombi-kvalitetna razvodna kapa. Ustvari, razlog je jako poznat jer su autori morali sve da “smisle” tako da našim junacima nema ko da pomogne kad stvari krenu po zlu. Uglavnom, nekako su sporednim putevima stigli u Prypiat, pronjuškali po napuštenim i oronulim objektima, videli jednog medveda a zatim krenuli nazad. Al’ oćeš… Razvodna kapa u kombiju je misteriozno precvikana, signala za mobilni nema, noć počinje da pada, mutirani psi počinju da se okupljaju… Srećom po američke turiste da nije bilo još i radijacije, samo bi im još to falilo J Jurij, samostalni vođa puta, odlazi da potraži nešto i ne vraća se više, onda jedan hrabri baja odlazi za njim ali ga međed ujeda za nogu i više niko ne može da iz Prypiata ode pešice, a ujedeni momak ne može da prevali ni po’ metra. Možda bi potrčao da je znao koje ih karakondžule i mutanti očekuju naredne noći, ali…
Iako sam bio možda suviše kritičan film nije baš toliko loš ako se izuzmu suviše naivan zaplet i klišei u priči koji su, nažalost, neizbežni. Jer, iako se automobil “pokvario” razdaljina od12 milja, koliko ima do najbližeg sigurnog grada, nije nešto što se ne može prepešačiti pa su autori pribegli “ograničavanju kretanja”. Deo filma koji se dešava po stizanju u Prypiat je meni lično bio i najzanimljiviji i jeziviji od poslednje trećine filma. Napuštene polurazrušene zgrade, gomila razbacanih stvari, zarđala gvožđurija, zarđali ringišpil i auto park, uginule žvotinje i drveća bez ijednog lista su jeziviji prizori koji dodatno dobijaju na težini jer znamo da su autentični. S druge strane, ostali kadrovi su snimani na lokacijama u Mađarskoj i Srbiji (oni koji su služili vojsku će primetiti u nekim kadrovima i kamion TAM 150). Zadnja trećina filma postaje zombie survival horor. Zombiji su pomalo generički, scene su dosta mračne i malo se toga vidi. Ima nekoliko napetih scena ali taj segment me nije preterano oduševio kvalitetom, sva sreća da ne traje dugo, možda baš optimalno. Kraj filma je efektan ali ne verujem da će doprineti povećanju extremnog turizma u ove krajeve.
Sve u svemu kvalitet filma je prosečan. Da nije sniman na autentičnim lokacijama u Prypiatu sigurno ostatak filma ne bi zaslužio ocenu veću od trojke. Ovako, dajem mu prosečnu ocenu, baš kao i The Cabin in the Woods. Što bi se reklo, Chernobyl Diaries je pošteniji i nehajpovaniji prosečno zanimljiv film dok je koliba u šumi pretenciozno i dosadno urađena horor drama sa porukom. Ko voli nek’ izvoli, ali ja bih rađe izabrao četvrto gledanje Černobila nego treće gledanje TCITW.
0 comments:
Post a Comment