Režija: Adam Deyoe
Uloge: James C. Burns, Scott Peat, Marissa Merrill
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1650042/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=H176VsPJ5wM
Pogledajte još: Extinction: The G.M.O. Chronicles (2011)
Kada se spoje zombi tema sa novokomponovanim trendom u američkoj horor kinematografiji koji se zove „realnost“ dobije se upravo ovo: zombi horor drama. Sat ipo mrcvarenja gledaoca pred ekranom i dotični koji bi bio odmorniji da je utovarao 5 tona uglja nagoveštavaju negativan rezultat, međutim, stanje stvari je zapravo dvojako.
Ono što je dobro na početku filma je da on počinje bez nekog jasnog objašnjenja: većina ljudi se pretvorilo u zombije i gotovo. Smatram da je ovakav uvod u priču bolji nego da su se izmišljali glupi klišei u vidu zaraze, virusa ili nekom biološkom otrovu. Kasnije se u filmu nagoveštava jedna od mogućnosti time što vidimo zatrovano voće na drveću ali to je sve što se tiče uzroka koji sad više nije ni toliko bitan, bitno je jedino preživljavanje i time se ovaj film i bavi. Pratimo muško-ženski par koji se predstavlja imenima Elvis i Tweeter. Upoznali su se sasvim slučajno preko radio talasa i rešili da se probiju do neke nezaražene teritorije, ako ona uopšte postoji. Čamcem dolaze do ostrva koje na prvi pogled izgleda zdravo, ali već na drugi pogled će morati da se bore za svoj život protiv horda zombija.
Od zombija ih spašava grupa dobro obučenih i naoružanih preživelih koje predvodi bivši oficir. On ih odvodi u svoju ograđenu hacijendu gde se upoznaju sa svima a Elvis pristaje da radi kao lekar. Susreće se sa vođinom ćerkom koja je mesecima zatvorena u jednoj sobi jer se njen otac boji da će je izlaskom na otvoreno izgubiti kao i ostatak porodice. Radeći lekarski „posao“ Elvis se susreće i sa moralnim dilemama na koje je prisiljen. Uopšte, film je izuzetno težak, i to nagoveštava od samog početka, kada nam tužna klavirska muzika odmah daje do znanja u kom tonu će biti kompletan film. U sporoj i mučnoj priči se ređaju scene gde Elvis mora da ubija ljude koji su ujedeni od strane zombija, da im prekrati muke, a spreči opasnost po sebe i ostale; u jednoj sceni čak ubija malog dečaka.
Scena sa zombijima nema puno, i do završne scene ih je bukvalno samo nekoliko. Zombiji su tek pristojno urađeni a njihovo ponašanje je različito: neki su spori da se bukvalno može protrčati kroz njih k’o kroz balvane, dok su drugi utripovali da su Usain Bolt himself. No, onome kome se film bude svideo sigurno neće biti bitno kako zombiji izgledaju jer su oni u filmu ipak sekundarni. Akcenat je stavljen na psihologiju likova, njihove odnose i moralne dileme, što se savršeno dobro uklopilo u skroman budžet filma.
Kada sam rekao da je uspešnost filma dvojaka mislio sam prvenstveno na to da je film u principu dobar i prikazuje kakav bi život bio u datoj situaciji gde se svi bore za život, ako treba i na štetu drugih, a opstaju samo oni najsposobniji, najhladnokrvniji i neemotivni, kojima ni kanibalizam neće predstavljati nepremostivu prepreku. Druga strana medalje je da film nije ni najmanje zabavan već je težak je za gledanje, doduše ne kao The Divide, ali na pola puta. Za one koji vole filmove u takvom tonu mogu dati preporuku ali ostali neka budu upozoreni.
0 comments:
Post a Comment