Režija: Xavier Gens
Uloge: Lauren German, Michael Biehn, Milo Ventimiglia
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1535616/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=eY2lTdwCLms&
Pogledajte još: The Day After (1983)
U zadnje vreme se pojavljuje jako puno SF filmova, pa i horora, koji temu crpe u tenziji i psihičkom stanju glavnih aktera koji su ugnjeteni nečim smrtonosnim (atomska bomba, bića iz svemira, virusi, zaraze...) i dave gledaoce sat ipo svojom „panikom, crnilom, beznađem & strahom“®. U većini filma je i ovde takav slučaj ali je autor rešio da film „obogati“ još nečim.
Početak filma nam prikazuje pad atomske bombe na Njujork od strane napoznatih agresora, mada se kasnije u jednoj sceni ispostavlja da su oni kosooki. Anyway, bežeći od rušenja zgrade naši junaci se sklanjaju u oveći podrum, čiji je nezvanični gazda izvesni Mickey. Slučajnost ili ne, u podrum su se sklonili većinom šljam i propalice, između ostalih bivša narkomanka i njen smotani dečko, majka prostitutka sa ćerkom, razni nasilni tipovi i samo par njih koji izgledaju relativno normalno. Posle nekog vremena u podrum provaljuju naoružani vojnici u zaštitnim odelima koji otimaju ćerku od majke da bi vršili neke eksperimente. Veću glupost skoro nisam video, da neko u trenutku kada je ceo grad razoren i povrh toga trajno kontaminiran izvodi neke eksperimente sa neizvesnim rezultatom. Uostalom, kako su kosooki okupatori tako brzo nakon eksplozije stigli u Njujork?
Prvi deo filma protiče baš u onakvj atmosferi kako sam napisao u uvodu: davljenje psihologijom upodrumljenih ljudi, kukanjem nad svojom sudbinom, dvojbom zašto su oni preživeli a drugi ne, pitanjima devojčice da li će moći ikada da se igra u svojoj sobi i slično. Likovi se sa setom prisećaju dogadjaja pre nuklearne katastrofe, a patetična tužna muzika samo upotpunjuje smarački doživljaj. Onda, kada autori filma iscrpe sve adute za smaranje gledaoca prelaze na plan B: kako smorenom gledaocu ogaditi film. Naime, likovi umesto da planiraju kako da prežive, što bi bilo normalno u takvoj situaciji, usled radijacije počinju da ispoljavaju svoje najnegativnije strane: jedni ubijaju, drugi siluju, treći postaju gej, dva brata postaju travestiti a majka otete devojčice prostitutka. Ni to nije dovoljno, pa film obiluje scenama nasilja, boleštine i seksa, ali ne na način kako se to u hororima prikazuje već na iritantan način. U nekoliko navrata sam bio u iskušenju da ga ugasim ali sam stoički izdržao samo zbog pisanja ove recenzije.
Gluma je na podnošljivom nivou, mada scenario nije jača strana filma. Gluposti poput one kada niko ne koristi oružje a život im je u pitanju, a zatim ga koristi pa ubija pogrešnog između dvoje koje je trebalo da upuca su zaista iritirajuće, i ne shvatam šta je hteo autor s njima, osim, kako sam naveo gore, da iznervira gledaoca. Možda je Srpski film ipak imao uticaja na neke ljude u inostranstvu. Osim početka filma koji je najavljivao nešto interesantnije od ovoga, zanimljive su tek dve scene, prva u kojoj jedan lik dolazi u mobilnu laboratoriju za eksperimente, a druga završna scena koju ne bih da otkrivam. Ipak sve je to mnogo tanko za film u trajanju od puna dva sata.
Recenziju shvatite sa rezervom, jer ukoliko volite filmove poput Monsters, Vanishing on 7th Street ili s druge strane filmove koji se trude da budu „odvratno realni“ poput Srpskog filma, možda vam The Divide bude zanimljiv. Meni nije bio ni najmanje, jer od filma prvenstveno zahtevam da bude zanimljiv a ne iritantan.
0 comments:
Post a Comment