Režija: Juan Carlos Fresnadillo
Uloge: Clive Owen, Carice van Houten, Ella Purnell
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1634121/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=VAE9OApjBYc
Pogledajte još: Insidious (2010)
Posle gledanja ovog filma se postavlja veoma jednostavno ali i važno pitanje (prvenstveno važno ljubiteljima horor filmova): da li Amerikanci još uvek znaju/mogu da snime dobar horor film? Pretpostavljam da je odgovor potvrdan, ali zašto se onda snimaju ovakvi filmovi u zadnje vreme i čemu oni uopšte služe?
Nekada davno postojaše jedan bezlični čovek. Pa, barem mislim da je čovek, jer nije baš najjasnije posle gledanja filma, a i ne može biti jasno jer svako treba da ga shvata na svoj način, mada sumnjam da će se previše razmišljati o ovom filmu. Elem, bezlični se probudio jer je neko pozvao njegovo ime. Right. Ali se ne može opozvati tako što mu se izda komanda da odbije. To ne može. On nije ni mlad ni star, ni ružan ni lep, nema lik, nema čak ni lice. Ali zna dečaka koji ima lice kao njegovo i od koga hoće da ga ukrade. Kako nije uspeo u svojoj nameri, sada se mnogo godina kasnije vraća, a u nedostatku dečaka navadio se na dvanaestogodišnju devojčicu Miu (odrastao čovek hoće da stavi sebi lice devojčice?).
Uvod je „truo“, međutim, atmosfera tokom početka filma i okruženje pokazuju da je režiser mogao napraviti nešto pristojnije samo da se držao dalje od scenarija koji su potpisali izvesni Nicolás Casariego i Jaime Marques. Kuća izvan grada, vetar koji duva i njiše visoku travu, jeziva drveća u daljini daju prilično creepy atmosferu, no to je sve što imamo creepy od ovog filma i pozitivne stvari se otprilike ovde i završavaju. Nastaje „davljenje“ fejsles nakazom koji se svaki čas pojavljuje, što u sadašnjosti, što u prologu, jer se te dve priče prepliću do konačnog „neočekivanog“ sastavljanja. Svako malo se pojavi, jedni ga vide, drugi ne, jedne napada, drugi napadaju njega, kamera ne može da ga snimi, jednom nestaje kad se uključi svetlost a drugi put ne. Sve ovo je veoma zamorno, a uz to nije ni najmanje strašno, jer kako se uplašiti nečega što nema lica? Ili treba da se uplašimo njegovog kišnog mantima i prljavih cipela?
Bezlični napada u koracima, prvo prevuče rukom preko usta žrtve i nestane, a žrtva ostane nema tj. izgubi moć govora. Sledeći put joj prevuče rukom preko očiju a žrtva oslepi. Iako to ovaj put nije bilo tako, jer je devojčica i dalje videla. Nisam baš ovo najbolje skapirao, ali iskreno da kažem nisam skapirao ni ceo film. Ne da nisam razumeo radnju, ona je plitka uprkos klasičnom američkom „filozofiranju“, već nisam razumeo poentu filma. Ako su autori hteli da naprave horor film omanuli su definitivno, ovde je malo šta strašno, eventualno poneki delovi atmosfere. Ako su hteli da naprave novog Freddy Krugera, koji napada decu da im otme lica, opet su promašili, film nema ničeg što su prvi nastavci u Ulici brestova imali. Ako su hteli da naprave još jednu tinejdžersku bljuvotinu na pola puta između Boogeymana, The Tooth Fairy, Insidious i Pulse, onda su uspeli, ovaj film kupi sve ono najgore iz ovih filmova.
Pretpostavljam da bi film mogao jedino biti koliko-toliko strašan deci ispod 12 godina, a i to ne garantujem. Najbolje da ga preskočite jer zaista ima mnogo kvalitetnijih starijih filmova da bi trošili svoje dragoceno vreme na ovako nešto.
0 comments:
Post a Comment