Režija: James Wan
Uloge: Patrick Wilson, Rose Byrne, Ty Simpkins
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1591095/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=E1YbOMDI59k
Pogledajte još: Poltergeist (1982)
U režiji Jamesa Wana (odgovornog za filmove Saw i Dead Silence, između ostalih) stiže film koji na početku deluje kao još jedna ghost story ali u pozadini ima mnogo drugačiju i originalniju priču – astralnu projekciju.
Kada se dosele u novu kuću, Josh i Renai žive skladnim i srećnim životom: Josh radi kao profesor dok se Renai bavi kućnim poslovima i brine o troje dece. Jednog dana stariji sin Dalton doživljava na tavanu bezazlen pad sa merdevina ali se tokom noći njegovo stanje komplikuje i on se ne budi iz sna već zapada u neku vrstu kome, bez ikakvih virusa ili oštećenja mozga. Doktori su bez pravog odgovora a stanje se ne menja, pa Daltona posle tri meseca donose kući da se porodica brine o njemu. Istovremeno se u kući počinju dešavati čudne stvari: predmeti se pomeraju sami od sebe a pojavljuju se razne prikaze koji unose strah među roditelje i oni odlučuju da promene kuću.
Misleći da su se rešili problema useljavaju se u drugu kuću ali već prvih dana im je jasno da priviđenja ne da nisu nestala već su još učestalija. Joshova majka im preporučuje da pozovu gospođu Elise da sa njenom ekipom pokuša da reši misteriju zaposednute kuće. Ali to nije tako lako, jer priča prelazi iz klasične o duhovima u nešto komplikovaniju i originalniju o astralnoj projekciji. Za one koji ne znaju, astralna projekcija je vantelesno iskustvo, kada se „astralno telo“ odvoji od svog fizičkog tela i putuje nezavisno. Ova stanja se najčešče dešavaju tokom sna ili nakon dejstva nekih medikamenata.
Tokom prve polovine filma, gde je gledalac ubeđen da se radi o duhovima, film poseduje dobru atmosferu, potpomognutu kvalitetnom fotografijom u kojoj preovlađuju sivi tonovi. Muzika je efikasna, na momente pomalo i retro (u pozitivnom smislu) a kuća puna škripe, zvukova i obaveznog mračnog tavana na kojem se sijalica pali daleko od vrata povlačenjem kanapčeta. U drugoj polovini filma atmosfere pomalo ponestaje jer su „duhovi“ češći i agresivniji, međutim taj deo filma je vizuelno upečatljiviji jer se deo dešava u „astralnoj daljini“. U njoj su kuće i hodnici kao iz izopačene mašte, vrlo dobro urađeni, i na momente su me podsetili na putovanje u svest poremećenog ubice iz filma The Cell (2000).
Nasuprot ovom zanimljivom delu, i delovima gde se pojavljuju prikaze film poseduje dosta monotonijih delova te će se gledaoci koje ne zanima ili ne razumeju temu pomalo dosađivati. U svakom slučaju, u pitanju je film iznad proseka, nije ono što sam možda po produkciji očekivao ali svakako nije razočarenje.
0 comments:
Post a Comment