Režija: S.F. Brownrigg
Uloge: Rosie Holotik, Annabelle Weenick, Bill McGhee
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0069994/
Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=-wkLgmoe8Dc
Pogledajte još: Fear in the Night (1972)
Ovaj film, koji se može naći pod dva naziva, je film B produkcije, u nekim delovima previše jeftin, naivan, čak amaterski, ali kada zažmurite jednim okom na njegove mane, može biti veoma dobra zabava, čak štaviše, film je mnogo bolji od većine novih filmova koje sam gledao zadnjih dana.
Iako sam zbog onog dužeg naslova filma očekivao nešto potpuno drugačije, film prikazuje život u privatnoj mentalnoj ustanovi (kuriozitet: basement se prvi put pojavljuje u zadnjih 10 minuta filma). Ustanovu vodi dr. Stephens, sa svojim specifičnim metodama koje daju slobodu mentalno obolelima. Nijedna vrata se ne zaključavaju, svaka prostorija je svima dostupna a u bolnici radi samo troje ljudi. Takvav način lečenja/ophođenja prema obolelima će se dr. Stephensu obiti o glavu već na početku filma, i bukvalno i figurativno, jer ga jedan bolesnik udara sekirom po glavi. Mesto dr. Stephensa zauzima doktorka Masters, a baš sledeće jutro u bolnicu stiže mlada i zgodna medicinska sestra Charlotte Beale, koja je početak radnog odnosa dogovorila sa pokojnim dr. Stephensom.
Prva polovina filma, posle krvavog početka, nas upoznaje sa stanovnicima ove ustanove. Jedan je zauvek ostao na nivou deteta, drugi je umislio da je sudija pa se uvek predstavlja kao na početku suđenja, treći se „zaglavio“ negde u vijetnamskom ratu... Ima tu i žena, jedna koja ima poremećeni materinski instinkt pa nosi lutku po vasceli dan, druga je seksualno opsednuta, treća navučena na lekove. Iako niko ne izgleda toliko agresivan povremeno se dešavaju ubistva, a šta je u pitanju, i da li postoji granica između ludosti i normalnog stanja, između pacijenata i doktora, i ko je u svemu tome normalan a ko poremećen pokazaće se na kraju filma.
Priča je predvidljiva ali svakako jača strana ovog filma. Iako ima dosta krvavih ubistava, od kojih su neka bila i cenzurisana u vreme kada je film izašao, ovo je na neki način više triler. Stil snimanja je takav kakav jeste, tipičan za B produkciju, i smetao mi je prvih desetak minuta dok se nisam relativno navikao. Gluma je na odgovarajućem nivou, ima dosta dobrih glumaca za ovu klasu filma ali i onih slabijih, što i nije čudno jer je nekima to bilo jedino pojavljivanje na filmu u životu. U skladu s tim su i scene ubistava koja su krvava, ali i dosta teatralna, poluamaterska.
Film ne možemo upoređivati sa novijim filmovima ili ostvarenjima A produkcije već ga moramo posmatrati prema klasi kojoj pripada. Bez obzira na to, on ima šta da ponudi, i nakon toliko godina je dovoljno interesantan, čak je kod nekih gledalaca stekao kultni status. Ima tu još jedna stvar o kojoj sam razmišljao gledajući film: gde je danas američki horor kad je drugorazredno ostvarenje od pre 40 godina interesantnije. Odgovor sam našao nakon gledanja filma, čeprkajući po internetu: u toku je snimanje istoimenog remakea.
0 comments:
Post a Comment