HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Jean-Baptiste Andrea, Fabrice Canepa

Uloge: Ray Wise, Lin Shaye, Alexandra Holden

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0308152/

Trailer: https://youtu.be/WOKRauvfkUU

Pogledajte još: Riding the Bullet (2004)

Dead End je zvanično francuski film, valjda zato što dvojac iza kamere potiče iz te zemlje, ali se to po odgledanom materijalu ne bi moglo reći pa film slobodno možete tretirati i kao američki. U pitanju je psihološka horor drama sa elementima komedije, vrlo uspešna kako kod publike (film je ostvario višestruku zaradu) tako i kod kritike (dobio nekoliko priznanja i nagrada). Zbog toga je čudno da do dana današnjeg nije dobio naslednika a još čudnije je da se autorski dvojac nije oprobao u nekom drugom horor filmu... Inače, film mi je preporučio kolega Milan Tica, čiji blog (Vikend doza filma) vam preporučujem da posetite...

Oni koji ne znaju ništa o ovom filmu doživeće iznenađenje već tokom prvih kadrova jer se u glavnim ulogama nalazi jedan legendardni horor dvojac: Lin Shaye i Ray Wise, koje neću dodatno predstavljati jer ih velika većina horor fanova vrlo dobro poznaje (što bi se reklo - ko ih ne zna taj je zalutao u horor žanr). Lin i Ray su supružnici Laura i Frank a skupa sa svojom porodicom (sinom, ćerkom i njenim momkom) su krenuli na tradicionalno božićno okupljanje kod Laurine bliže rodbine. Kompletan film se dešava na badnje veče i prati putešestvije ove porodice kada su se umesto za božićnom trpezom našli na beskonačnom mračnom putu, putu koji kao da dolazi iz Zone sumraka, putu koji će služiti kao pročišćenje ali nakon čijeg prelaska više niko neće biti isti... Naizgled sasvim obično noćno putovanje se iskomplikovalo Frankovom tvrdoglavošću i odlučnošću da nikome ne prepusti volan automobila a da put skrati tako što će umesto prometnog auto-puta koristiti lokalnu cestu koja se možda i ne nalazi na auto-karti. Nakon izvesnog vremena, nekoliko časova nakon što su videli poslednji automobil koji im je išao u susret, oni nailaze na plavokosu devojku koja se nalazi u stanju šoka a u naručju drži bebu. Naši junaci u tom trenutku misle da je beba živa, nude devojci prevoz do najbližeg telefona a usput čine još nekoliko grešaka...

Na početku prethodnog pasusa sam izneo mišljenje da će mnogi gledaoci biti iznenađeni pojavljivanjem čuvenih Lin i Raya u ovom filmu a to pre svega mislim jer Dead End od svog početka izgleda kao tipično niskobudžetno ostvarenje. Već prvi kadrovi automobila koji vozi mračnim šumovitim putem nam jasno pokazuje da se sve odvija u studiju (kompletan ugođaj veoma liči na brojne takođe low budget filmove koje smo gledali tokom 90-ih), studijski kadrovi kada posmatramo porodicu tokom vožnje automobilom su još očigledniji a nekoliko momenata kada upadljivo ne vidimo specijalne efekte (unakaženih tela pre svega) nam jasno govore da je ovom filmu trebalo još zelembaća (zapravo francuskih zelembaća) da bi on izgledao vizuelno kvalitetnije. Ipak, to nije velika mana i u principu mi nije smetalo nijednog trenutka (zapravo, samo ona spomenuta tela upadljivo nedostaju) a sve zbog centralne priče koja je i glavni adut filma. Na polju centralne priče se autorski dvojac iznenađujuće dobro snalazi, mada treba reći i da im u tome izuzetno pomažu dvoje glumaca u glavnim ulogama jer nose kompletan film na svojim glumačkim plećima. Da poentiram: tvrdim da je 900 hiljada dolara ipak pametno uloženo; cenim da je većinu budžeta „pojeo” glavni glumački tandem ali mislim da je ovako kudikamo bolje nego da je film nafilovan specijalnim efektima a da su se u glavnim ulogama pojavili drugorazredni glumci ili nekakvi filmski debitanti.

Ovaj Dead End road trip koji posmatramo je veoma mračan, pun krivina i bez gotovo imalo svetla a dešavanja su poput beskonačnog roller coastera, sa brojnim usponima i padovima, sa brojnih šokantnim preokretima i promenama koje ti preokreti uzrokuju kod prisutnih karaktera. Već sam početak neizvesnih, neobjašnjivih, nepredvidivih, apsurdnih a onda i tragičnih dešavanja će dovesti do toga da se likovi ispovedaju jedni drugima, da se pokazuju u pravom svetlu i otkrivaju neke svoje privatne tajne koje u normalnim uslovima ni u ludilu ne bi izrekli... Da, u ludilu, a ludilo postepeno zahvata sve božićne putnike... Priča koju gledamo je mestimično zaista jeziva (vidimo nekoliko odlično režiranih horor scena, recimo ona u šupi ili izuzetno efektni prolazak mrtvačkog automobila) ali film povremeno briljira i na polju komedije pružajući nam humor koji je uspešniji nego u mnogim deklarisanim horor komedijama što doprinosi tome da je Dead End jedan od najizbalansiranijih horor filmova sa elementima komedije koje sam gledao u poslednje vreme. Glumci se iznenađujuće dobro snalaze u svim svojim fazama i promenama svojih karaktera a hightlight filma je verovatno Lin Shaye u svojoj urnebesno prežderavačkoj fazi ludila. Mlađi glumci su sasvim očekivano u senci glavnog dvojca ali korektno obavljaju posao i ne nerviraju previše (najiritantniji je definitivno sin u nekoliko navrata).

Najveći problem ovog ostvarenja može predstavljati nešto sasvim drugo, nešto što možda nije direktno povezano sa scenarijem ili filmom kao takvim već sa našim dugogodišnjim gledalačkim iskustvom koje pre ili kasnije mora proizvesti kontraefekat: Dead End je naprosto vrlo predvidljiv jer tematski (a onda i sadržajno) veoma liči na neke filmove koji su se pojavili nakon njega (pa i pre) a koje smo nedavno gledali. Upravo zato glavni obrt, smisao i poenta na većinu gledalaca neće imati željeni efekat jer će nešto skoro potpuno identično očekivati već od samog početka prikazanih dešavanja. Ipak, i pored ovog problem(čić)a voleo bih da pogledam još sličnih filmova pa makar bili toliko očigledni... Dead End je odlično odglumljen film sa dobrom temom i porukom, sa nekoliko jezivih i komičnih momenata, smešten na sablasni put koji nastanjuju još sablasniji likovi a to je sasvim dovoljno elemenata da jedan horor film proglasimo veoma dobrim.