HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Johannes Roberts

Uloge: Sarah Wayne Callies, Jeremy Sisto, Sofia Rosinsky

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3702652/

Trailer: https://youtu.be/C1HjOEubv2Y

Pogledajte još: The Dead 2: India (2013)

The Other Side of the Door je film koji najverovatnije ne bih pogledao da sam znao čime se bavi ali to je naprosto tako kada ste tvrdoglavi pa odbijate da čitate najave i gledate trailere nadolazećih filmova. Vaskrsavanje mrtvih (a pogotovo dece) mrzim još od Wake Wood a sudbina kleta je htela da u istoj sedmici pogledam čak dva filma na sličnu temu (prvi je nedavno opisani Cherry Tree). Kao da mi trešnjino drvo nije bilo dovoljno pa sam „nagrađen” filmom koji toliko podseća na Wake Wood da se gotovo može govoriti o krađi elemenata a ne samo o slučajnim podudarnostima. Jedna od glavnih razlika između dva filma je što se ovaj dešava hiljadama kilometara daleko od Irske: kompletan The Other Side of the Door se dešava u Indiji što i jeste i nije dobrodošla razlika.

Ovaj film je proizvod indijsko-britanske koprodukcije a po vizuelno-glumačkim kvalitetima bliži je ostrvskim nego indijskim hororima (čijih nekoliko predstavnika sam opisao na ovim stranicama). Nakon happy prologa kada vidimo sretno zaljubljene Amerikanku i Indijca selimo se za celih šest godina, u sadašnjost, kada Amerikanka Maria doživljava užasne košmare i susreće se sa veoma ozbiljnim psihičkim problemima. Ne treba biti previše promućuran pa i bez naknadnih flashbackova znati da je Maria izgubila dete u nekom tragičnom događaju. Kasnije saznajemo šta se i kako desilo ali i vidimo da Maria i pored toga što ima supruga koji je voli, pazi i poštuje, kao i male devojčice, ipak ne može da preboli gubitak sina. U ovim trenucima mi je najčudnije bilo da Maria ne pokazuje dovoljno interesovanje za svoju ćerkicu pa često deluje kad da nema dece. Malu devojčicu čuva dadilja Indijka a Maria se bori sa duhovima prošlosti sve dok zbog gotovo kobne sebičnosti ne završi u hitnoj pomoći na reanimaciji.

Indijska dadilja u ovom filmu ne služi samo da čuva devojčicu već i da lupeta o nekakvim indijskim mističnim glupostima i tradicionalnim ritualima. Ne mogu vam prepričati šta i kako jer nisam najbolje shvatio ali Mariji će dati savet da ode u nekakav udaljeni stari hram koji se nalazi usred šume, da tu sačeka noć i zatvori se u unutrašnjost kamene građevine, na stepenište ispred ulaza ima da poseje pepeo svog pokojnog sina (koga su prethodno uredno otkopali), uz to odradi još štošta a pokojni sin će se pojaviti sa druge strane vrata kako bi se oprostio od svoje majke i ona od njega. Njih dvoje mogu samo razgovarati a vrata se ni po koju cenu ne smeju otvarati kako se dva bića iz dva razdvojena sveta nikako ne bi srela. Nakon ovoga bi sve trebalo da bude OK i Maria bi trebala da nastavi sa normalnim životom, kao da ničega nije ni bilo, kao da juče nije iskopavala leš svoga sina na lokalnom groblju a onda pričala sa njim kroz drvena vrata. Da li ima ijednog čitaoca koji zaista misli da Maria neće otvoriti vrata kako bi još jednom zagrlila sina?

Ovaj nepromišljeni gest će doneti probleme već iste večeri a iako ih neću taksativno nabrajati reći ću da se sastoje od hiljadu puta viđenih momenata koje znate iz sličnih paranormalnih filmova. I ovde imamo psihički nestabilnu majku u centru pažnje, supruga koji je rastrzan između posla, ćerke i supruge, malecku devojčicu koja prva biva zaposednuta od zla i konačno - imamo nehatom pušteno zlo koje nije takvo kakvim se u početku predstavlja. Film se u 99% slučajeva samosputava kada god postoji „opasnost” da bude previše šokantan, suviše strašan ili preemotivan, kao da je neko zahtevao da film bude na autopilotu i da kod gledaoca (makar onog starijeg od 12 godina) ne izaziva nikakva osećanja ili emocije, bez obzira što se bavi tematikom koja bi po defaultu trebala da bude jako emotivna. Čak i finale filma (predvidljivo, dakako) nije dovoljno emotivno pa se savršeno dobro uklapa u dotadašnji tok filma. Možda se ovako sterilno ispričana priča nekome i svidi ali cenim da će većina iskusnih gledalaca veoma često gledati na svoj časovnik.

Ono što je sasvim dobro je nešto drugačiji ambijent nego u većini paranormalnih horora koje možete pogledati. Ambijent Indije je potpuno drugačiji od evropskog ili prekookeanskog pa stvara poseban ugođaj a autentične građevine, specifične šume i rastinje su veoma lepi i pristaju jednom horor filmu. Veoma efektne su i scene koje se odigravaju u gradovima, među gomilom ljudi na pijaci, po uskim ulicama ili prenatrpanim vozovima jer filmu zbog velikog broja statista daju mnogo ozbiljniji izgled. Nažalost, iz same kuće autori nisu izvukli maksimum jer osim nešto jezivijeg stepeništa i dečije sobe ništa drugo nismo videli a scena koje se odigravaju po šumama je veoma malo. Nešto slično je i na polju horora: specijalni efekti su kompjuterski animirani ali veoma pristojni a tu pre svega mislim na izgled četvororučne kljakave spodobe. Pretpostavljate šta ću reći - ova spodoba nije u dovoljnoj meri iskorištena: iako odlično izgleda i veoma jezivo se kreće pojavljuje se samo u nekoliko scena, plus u završnoj koja je tu samo da bi zadovoljila moderne standarde horor industrije.

Strašne scene ćete moći da nabrojite na prste jedne ruke a mahom su to jump scare momenti „nabildovani” bezobrazno glasnim zvučnim efektima. The Other Side of the Door definitivno nije strašan film a samo nekoliko scena se mogu okarakterisati kao dobre ili strašne (jedna od njih je odlična "Not that man, mommy, that man!"). Iako film ne nosi PG-13 oznaku on to skoro da jeste: celim svojim tokom on se nalazi na bezbednom terenu pa se pre može okarakterisati kao porodični nego kao čistokrvni horor film. Glumačka postava je veoma dobra, počevši od Sarah Wayne Callies (The Walking Dead, Pay the Ghost) u ulozi Marie pa do malene Sofie Rosinsky u ulozi ćerkice, ali je i to delimično upropašteno scenarijem u kojem majka vrši čitav niz nerezonskih poteza. Da stvar bude gora ona nije jedina koja to čini (indijska dadilja, naprimer, ima veoma konfuzno ponašanje) što nikada ne izgleda dobro u horor filmovima koji pretenduju da budu veoma ozbiljni.

Veoma volim paranormalne horor filmove ali ne one koji se bave ovakvom tematikom, delom i zbog ličnih razloga. No, i pored toga The Other Side of the Door nikako nije dobar film jer pored brojnih problema i budalaste priče sadrži još jednu veliku manu a to je - neiskorišteni potencijal. Ovde zaista nemate da vidite ništa novo, ništa (previše) strašno a videćete nešto tek standardno poučno, što bi trebala da znaju i deca. Dobar ambijent, statisti, vrlo dobri efekti i kvalitetna fotografija još jednom nisu uspeli da spasu loše napisani horor film, baš kao i mnogo puta proteklih sezona.