HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Valeri Milev

Uloge: Bruce Payne, Daniella Alonso, Roger Cross

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1612319/

Trailer: https://youtu.be/qsmQG8mEU1Y

Pogledajte još: The Bay (2012)

Re-Kill je film od koga nisam očekivao gotovo ništa a ispostavilo se da je u pitanju veoma zanimljivo ostvarenje, prvenstveno po svojoj formi i egzekuciji a onda i sadržinski. Autor filma je Valeri Milev, Bugarin koji je verovatno mnogo poznatiji kao režiser šestog dela famoznog Wrong Turn serijala, a Re-Kill mu nije prvi film u karijeri u kojem se bavio zombijima. Nemojte se začuditi kada na špici filma ugledate gomilu neameričkih imena jer je film sniman u Sofiji i to još 2010. godine. Zašto se sa izdavanjem filma okasnilo nije mnogo važno ali ne mogu a da ne primetim kako je velika šteta što se više horor filmova ne snima na našem (ex-SFRJ) području. Razglabanje zašto je to tako zagarantovano vodi u političke vode tako da je bolje da se bacim na opis filma.

Ovako: pre pet godina virus zombitisa je zbrisao 85% svetske populacije a zombiji (ili kako se u ovom filmu nazivaju Re-Animates ili Re-Ans) nastanjuju najveće svetske gradove. Naprimer, grad Njujork je odsečen od sveta i ograđen visokim zidinama kako bi vlasti pokušale držati zaražene pod kontrolom. Ulice grada su preplavljene hordama krvoločnih zombija, zaraženi se i dalje sporadično pojavljuju na periferijama SAD ali i bivaju predmet šverca i trgovine na crnom tržištu. U ovakvim situacijama na scenu stupa specijalna ekipa „obučenih” specijalaca, nešto što veoma podseća na SWAT tim, koja neutrališe zaražene. Upravo akcije ovog tima pratimo tokom filma a sve iz ugla kamere novinara reportera koga su ovi poveli u akciju.

Re-Kill nije konvencionalni film jer ne sadrži standardno podeljene uloge, podrazumevano definisane likove i hronološki tok radnje. On je urađen u formi TV dokumentarca, sastavljen je iz više priloga, intervjua aktera, izjava, TV i novinskih izveštaja, najava, reportaža i ostalog materijala kakav možemo gledati u informativnim emisijama ili vanrednim programima posvećenim nekakvim katastrofama. Film je upravo i snimljen tako da bude u formi jedne celovečernje specijalne emisije a ono što mi gledamo (tj. što gleda plavokosa devojčica iz uvoda filma) je bukvalno kao isečak iz specijalnog programa. To znači da ćemo između priloga gledati i brojne reklame koje su definitivno najinteresantniji deo filma.

Lažne reklame su maštovite i duhovite ali prvenstveno predstavljaju odličnu viziju o svetu, životu i načinima profitiranja nakon jedne takve ili slične katastrofe koja bi u nekom trenutku zadesila svet. U reklamama vidimo ljude koji su se uz pomoć medikamenata izlečili od zombi virusa i nastavljaju svoj „srećan” život, vidimo podsticaje na seks (što bi mogao da bude nekakav program vlade za repopulizaciju), gledamo promocije rehabilitacionih centara za terapiju psihičkih obolenja nastalih usled katastrofe ili gubitka najmilijih u njoj, posmatramo EPP za kupovinu ličnog naoružanja u cilju zombi samoodbrane itd. Gledamo i najave emisija koje i danas postojeću opsesiju medija i gledalaca za smrću i tragedijama dižu na još viši i bizarniji nivo.

Ovakva forma pripovedanja mi se veoma svidela a koncept filma je zbilja pun pogodak, iako sam u nekim trenucima imao utisak da je ovo ipak film a ne nekakav isečak iz dokumentarnog programa. Svakako da su neke scene mogle biti ubedljivije ali zauzvrat film poseduje i blagu emotivnu crtu, recimo u scenama kada gledamo ispovesti i planove specijalaca koji su u prethodnim dešavanjima već izgubili život. No, najveći problemi filma su neke druge stvari. Upravo malopre pomenuti gubici života specijalaca su nešto što naprosto nisam mogao da progutam. Usled enormnih gubitaka sa kojima se populacija nakon zaraze susrela u specijalne jedinice su angažovani svi oni koji su za tako nečim pokazali afiniteta, pretpostavljam posle ne baš dugačke obuke.

Vođa jedinice koju posmatramo je strogi i autoritativni ex-menadžer supermarketa koji je u svom drugom životnom pozivu, ali i usled apokaliptične situacije - otkrio postojanje Boga. To je u redu, ali je problem zašto vlada (ili komanda ovih jedinica, ma ko to bio) šalje ionako deficitarne snage reda u bukvalno svakojake situacije gde se jedinica „kruni”, gubeći jednog po jednog pripadnika. Najmanje je uverljiva poslednja akcija koju posmatramo kada (čini mi se) šestočlana ekipa automatima naoružanih ljudi (plus nenaoružani snimatelj) treba da uđe u ograđeni Njujork (ljudi su prešli u Njujork 2) koji bruji od zombija kao košnica. Poput „starog dobrog” found footage filma, što Re-Kill delom i jeste, ekipa završava misiju na sasvim očekivani način.

Niko me ne može ubediti da bi Amerikanci poslali svoje malobrojne ljude u jedan ovakav prostor a posebno ne verujem da bi se to desilo u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti. Moguće je da bi ovakva katastrofa imala uticaja na finansije i produktivnost određenih vojnih postrojenja ili fabrika naoružanja ali sumnjam da bi američka vojska ostala bez svih dronova, bespilotnih letilica i ostalog naoružanja za koje mi možda i ne znamo da postoji ali koje bi moglo da neutrališe masovnog, grupisanog i ograđenog neprijatelja kome je jedina slaba tačka - lobanja. Uostalom, zašto bi Amerikanci silazili i kopneno se obračunavali sa mnogo brojnijim, opasnijim i smrtonosnijim neprijateljem nego što je to građanin Srbije a 1999. godine tokom NATO bombardovanja nisu ni pokušali silazak na tlo.

Problema ima i dalje i to u vidu naoružanja ekipe i njihovih kombinezona. Naoružanje nije sasvim prikladno mnogobrojnom zombi neprijatelju jer rafali iz automata najčešće ne mogu da ga pogode u glavu (mnogo realnija opcija je oklopno vozilo sa puškarnicama). Kombinezoni su takođe slaba tačka jer vojnici nemaju efikasno zaštićene delove tela na koje se zombiji prvenstveno fokusiraju: ruke, vrat, glava. Ekipa koja ulazi u odsečeni grad ne ulazi da rastura fudbalske navijače pa bi neko tvrdo odelo koje štiti od zuba ovde bilo apsolutni prioritet. Kako je primetio prijatelj s kojim sam gledao film - obična ragbi kaciga bi bila bolja zaštita od policijskih šlemova koji odmah padaju s glave i ostavljaju obraze slobodnim da ih zombiji za lakoćom izgrizu.

Druga velika mana filma je kamera koja je bezobrazno brza u scenama napada zombija i bacaka se po setu neprirodnim pokretima i velikom agresivnošću. Apsolutno se gnušam ovakvih kamera koje pokušavaju da prikriju loše maske zaraženih i da stvore veštačku tenziju ali to je u modernim vremenima brzih zombija (a malih budžeta) očigledno postalo standard. Ipak, Re-Kill je veoma dobar i zanimljiv film, dosta originalno osmišljen i ispričan pa ga preporučujem svim ljubiteljima sličnih filmova i nagrađujem ga možda ocenom više. Film je potpuno nezasluženo skrajnut sa filmske i horor scene što je potpuno nepravedno. Iako ima nekoliko mana film je mnogo zanimljiviji i kvalitetniji od mnogih izvikanih zombi naslova.